Romanovi

ЦАР НИКОЛАЈ РОМАНОВ


Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, отворено преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао Светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а Свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу.

Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви део њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог светског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде проморали су цара Николаја Другог да се одрекне престола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су желели да се он удаљи, знати како да рат доведу до победе и да неће уништити Русију.

Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно решење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар. Већина оних који су били сведоци последњег периода у животу царских мученика говори о заточеницима тоболског губернаторског, а касније јекатеринбуршког Ипатијевског, дома као о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све друге увреде, водили побожан живот.

У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство: доктор Ј. С. Боткин, царичина собарица А. С.Демидова, дворски кувар И. М. Харитонов и лакеј А. Ј. Труп.

Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице. Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника.

Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве. ( Ј. Ј. Алферјев: „Житија и служба Цара Николаја Другог“- Линц, 2006.)

Царица Aлександра Фјодоровна Романов

Александра рођена је 6. Јуна 1872. у Дармштату, у Немачкој. Њени родитељи били су Луис IV, велики војвода од Хесе - Дармштата и принцеза Алис, ћерка краљице Викторије. Имала је плаву косу и плаве очи као дијете. Управо због тога имала је надимак "Sunny" али ,касније, њен тен тамни након што јој мајка умире од дифтерије 1878.

Први пут упознаје свог будућег мужа на сестрином венчању када је имала само 12 година. Провели су доста времена заједно причајући и размјењујући цвеће. Међутим, проћи ће још пет година пре него што се поново сретну. Са 17 година Александра одлази у Петерсбург да посети сестру и зета. Поново се среће са Николајем и рађа се љубав. Николај је проси на свадби његовог брата Ернија и Александра одбија али ускоро прихвата. Венчање је одржано 26. Новембра 1894. Венчање је било још увек праћено успоменом на Николајевог оца, цара Александра. Александра ће рећи да је дан венчања оличавао сахрану гдје је она уместо црне носила белу хаљину. На почетку заједничког живота , младенци бирају Александрову палату за свој дом.

1895. Александра остаје трудна са првом кћерком-Олгом. Касније на свијет долазе још три кћерке: Татјана , Марија и Анастасиа.

Иако је јако много волела своје кћерке Александра је жељела сина који би наследио руски трон. 12. Августа 1904. Алексеј је рођен срећан и здрав. Међутим, касније се установила да Алексеј има крвни поремећај- хомеофилију. Један удар могао је да проузрокује велику бол и смрт због непрестаног крварења. Болест је пренесена преко мајке и Александру је ова вест сломила.

Постала је веома побожна и константно се моли за чудо које ће да излечи Алексеја. Покушала је све да пронађе лек за сина, али сви покушаји су били безуспјешни. Када је сибирски монах успио да излечи један Алексејев напад, Александра је мислила да је пронашла спасиоца. Присуство овог младог монаха у ужем кругу Романових довело је до опадања Александрине популарности међу Русима који су вјеровали да Александра проживљава љубавну везу са Распућином. Тврдње су биле неосноване. Међутим, при избијању Првог светског рата царица све више губи на популарности међу руским народом јер је била рођена Немица и сматрана за шпијуна. 1917. Русију је захватила револуција и читава Александрина породица стављена је под кућни затвор. 1918. царска породица стријељана је у Сибиру од стране својих чувара бољшевика. Александра је убијена са 46 година

ОЛГА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВА

Олга је на свет дошла 3. новембра 1895. године и била је најстарија кћерка Николаја и Александре. Описивали су је као «дивно дијете», дебељушкасто али лепо са дугом, бајном косом. Била је на оца са плавом косом и плавим очима. Била је најученија међу принцезама и изузетно интелигентна. Ипак, Олга је понекад била тврдоглава, па је, с време на време, улазила у конфликт са осталим члановима породице.

Изузетно блиска са својом 18 месеци млађом сестром Татјаном, зато су биле прозване «Велики пар», јер се сестре нису одвајале. Обема је додељен пук војске које су принцезе имале право да контролишу. Када је почео Први свјетски рат , Олга је постала свесна незадовољства који је руски народ осјећао према њеној породици. Заједно са мајком прошла је болничку обуку и као медицинска сестра лечила рањене војнике.

Након што су Романови стављени у кућни притвор постала је мање весела и тиха. Имала је скоро 23 године када је стрељана.

Татјана Николајевна Романов

Била је Велика књегиња од Русије, друга кћерка цара Николаја II и његове жене Александре Фјодоровне. Рођена је 11. јула 1897. године, а умрла је са само 21 годином, 17. јула 1918. године, када су њу и њену породицу стрељали бољшевици. Татјану Романов су често описивали као најлепшу Цареву кћерку. Била је омиљена својој мајци, Царици Александри. Свог најбољег пријатеља је видела у својој старијој сестри Олги, са којом је делила собу и "титулу" Великог пара. Њима је касније, додељен пук војника Елизаветских девојака и дат ранг пуковника. У време Револуције, Татјана је заједно са мајком и сестром Олгом неговала рањене војнике попут праве болничарке. Свом млађем брату Алексеју била је као друга мајка у Тоболску, селу где је породица Романов била заточена неколико месеци. Бринула је о њему када мајка није била у тој могућности. Након што је добила мале богиње, нагло је смршала и променила се. Када су је стрељали, имала је само двадесет и једну годину.

МАРИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

Марија је рођена 14. Јуна 1899. и била је трећа руска принцеза у породици Николаја и Александре. Ова принцеза била је прави анђео породице а уједно и Николајева миљеница. Права лепотица са дугом смеђом косом и великим плавим очима које су у породици биле познате као «Маријине зделице» Изузетно љупка и топла девојка изјавила је да јој је жеља да се уда за руског војника и има 20 деце. Остале сестре нису је сматрале правом сестром, јер је била толико добра да никада није упадала у невоље. Николај је често говорио за Марију де се боји да јој не нарасту крила..

Заједно са Анастасијом делила је собу и ове две сестре биле су познате као «Мали пар». Осјећала се и велика доминација енергичне Анастасије над најмирнијом принцезом. Марија је била пунија девојчица у детињству али након напада богиња постала је јако мршава. Изузетну храброст показаће за време боравка у Сибиру пре стрељања. Било јој је 19 када је убијена.

АНАСТАСИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

Анастасија је рођена 5. Јуна 1901. и била је најмлађа кћерка Николаја и Александре. Имала је смеђу косу и плаве очи и била enfant terrible породице у којој је глумила клауна. С обзиром да је имала три старије сестре све до тада већ је било виђено и она је преузела улогу забаве у породици. Заједно са Маријом делила је собу. Њих две су биле «Мали пар породице «. Захваљујући својој енергичности и ентузијазму Ансатасија је имала велик утицај на своју омиљену сестру. Била је јако мршава и ниска али за време кућног притвора Романових постала је дебља и ментални развој најмлађе принцезе био је јако успорен. Иако је тада проживљавала тешке тренутке успевала је, још увијек, дa забави и растерети своју породицу својим маштовитим представама.

Већина људи заиста верује да је Анастасија погинула у својој 17. години на стрељану Романових у Сибиру. Али, постоје претпоставке да је преживела. Иако су се провела многа истраживања и јавност била заиста заинтересована за ову мистерију , судбина Анастасије остаће неразрешена мистерија 20. века.

АЛЕКСЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ РОМАНОВ

Алексеј, најмлађе дете царског пара Николаја и Александре, рођен је 12. августа 1904. године. Имао је плаву косу и плаве очи и био једини наследник царског трона. Родитељи су му угађали у потпуности и давали све што је могао да пожели. Изгледало је да је на свет дошао здрав руски наследник, све док беба није напунила доба од 6 седмица. Дошло је до крварења на пупку и родитељи су ускоро схватили да Алексеј има хемофилију- болест која узрокује згрушавање крви. Као дете, Алексеј је морао да пази када се играо јер би свака повреда довела до слевања крви у зглобове и настајала би неподношљива бол.

За младог принца увек су ту биле две медицинске сестре које су га штитиле и помагале да се не повреди. За време читавог детињства за њега је увијек ту био Деревенко, морнар у руској морнарици који ге је носио при сваком нападу али који га је и оставио после Октобарске револуције. Међутим, други морнар, Нагорни наставио је да га његује за време кућног притвора Романових.

Иако је имао много људи око себе, Алексеј се често повређивао. Са 8 година је замало преминуо од напада хемофилије. Био је код Спала на породичном одмору када је претрпио повреду на горњем делу ноге. Чинило се да се опоравља али је крварење постало горе и скупило се у зглобове што му је проузроковало невероватну бол. Тада су Романови примили од сибирског монаха Распућина који им је поручивао да ће Алексеј да живи . Сутрадан је следио брз опоравак. Те кобне ноћи, када су убијени, Алексеј је био толико болестан да није могао да хода, те га је отац, цар Николај, носио у наручју до смрти. Убијен је у својој 13. години.

Три фаталне одлуке

ТРИ последње значајне одлуке које је донео Никола ИИ - ступање Русије у Први светски рат (понајмање због тога да би заштитио своју словенску браћу), преузимање врховне команде над војском и одрицање од круне - биле су фаталне и по империју и по њега самог.
Русија је ушла у рат неспремна. Еуфорију, коју су пратили почетни успеси у Галицији и на јужном фронту, убрзо је потиснула потиштеност и очајање због пораза у источној Пруској. Године 1915. - била је изгубљена Пољска, а поред ње Литва и Курландија. Број избачених војника из строја премашио је те године цифру од два милиона људи.
Усред те трагедије, Никола је у августу 1915. сменио великог кнеза Николаја Николајевича и лично преузео команду над оружаним снагама. Мотиви који су стајали иза ове Николине друге одлуке различито су тумачени. Једни су били убеђени да је цар, уверен у своју популарност и ауторитет, тиме намеравао да поправи пољуљани морал војске, други су пак тврдили да су разлози били личне природе. До цара су допрле гласине да се у престоници ковала завера против њега и да су завереници намеравали после његовог свргавања да понуде круну његовом стрицу Николају Николајевичу.
Ова Николина одлука о преузимању команде над војском, донета упркос одвраћању његових најближих и највернијих сарадника, озлоједила је војну врхушку, која је, уз сва уважавања, цара сматрала преиспољним војним дилетантом.
НИКОЛА Александрович Романов је стекао у младости сасвим солидно образовање. За тринаест година, колико је трајао његов духовни дрил, његова интересовања за време тог курса (специјално за њега прављеног, под надзором његовог оца, али ипак гимназијског новоа) била су много већа за оне области које би пре пристајале неком потоњем интелектуалцу тзв. општег типа него једном владару. Веома је успешно савладао три страна језика, са чиме се мало ко од његових савременика могао похвалити - енглески, француски и немачки - а преко мајке, данске принцезе Дагмар, делимично и дански. Руску литературу познавао је веома добро, а ни светска му није била страна. Траљаво су му "ишли" они предмети који би могли да се сврстају у практичну обуку за управљање земљом - права и економија.
Најмање дара је, изгледа, испољио у најважнојој области, по ондашњим мерилима, у савлађивању војних вештина. За време обуке у Преображењском пуку, у коме је служио две године као млађи официр, као и на сезонским курсевима, у коњичком и артиљеријском пуку, није се посебно истицао. Упркос томе што је био царев син једва је догурао до чина пуковника. Команданти фронтова, сујетни генерали и професионални војници, никако нису могли да се помире сада са тим да примају наређења од једног приученог и на силу произведеног пуковника.
Није, међутим, Никола озлоједио само генерале већ и обичне поданике. Одлазећи на фронт, он је у Петрограду оставио да земљом управља његова супруга Александра Фјодоровна, уз помоћ, како се веровало, њиховог заједничког пријатеља, пророка и исцелитеља, полуписменог, али веома утицајног Григорија Распућина. И Александра Фјодоровна и Распућин су били отворено против рата са Немцима. Царица због свог порекла (у том тренутку готово да је нико више није ни ословљавао именом или титулом, већ поспрдно "она Немица") и личних емоција, а Распућин због својих црних слутњи и визија да тај рат "само може да донесе велику несрећу". Без обзира на њихове мотиве, то у том тренутку није било нимало патриотски и звучало је као светогрђе.
МНОГИ савременици, који су добро познавали Николу Другог, описивали су га као слабог и безвољног човека и та његова особина, по мишљењу и неких историчара, била је на граници патологије. Тврдило се да је вазда био под нечијим утицајем, најпре под мајчиним, а потом под много погубнијим - утицајем своје жене.
Није спорно да је Александра Фјодоровна волела да се меша у ствари које су спадале искључиво у надлежности њеног супруга, али не у већој мери него што то чине и друге супруге. Када се пажљивије подвргну анализи одлуке којима је она директно или индиректно кумовала, слика је знатно друкчија од оне коју је стварала руска штампа пре Фебруарске револуције и после ње, представљајући цара као млакоњу и папучара. Утицај Александре Фјодоровне био је миноран. Све кључне, и по правилу, фаталне одлуке Никола ИИ је донео без икаквог њеног уплитања.
Она није бирала ни непријатеље ни савезнике своје друге домовине, нити је пак учествовала у доношењу одлуке о одрицању од престола, која се тицала и њене судбине. О тој одлуци сазнала је постфестум, и то од других лица, а не од супруга, који није нашао за сходно чак ни да је обавести о тој својој намери.
Ништа мање није претерана ни тврдња да је Григориј Распућин, чудотворац и царичин пријатељ, преко ње остваривао утицај на кадровска решења и државне одлуке. Те тврдње ласирали су они који су, видевши себе као богомдане кандидате на кључним местима у царевини, остали кратких рукава. Ти губитници нису се либили да царици импутирају чак и интимну везу са "божјим човеком", неотесаним и полуписменим сељаком, коме хигијена није била јача страна.
Није у потпуности тачна ни тврдња да је царица инфицирала цара окултизмом. Астологија, призивање духова и друге мистичне "дисциплине" фасцинирале су и Николиног оца и Николину мајку, као и његову баку. Склоност ка окултном у његовом случају била је, рекло би се, наследна. У Александри Фјодоровној цар је само нашао сродну душу.

Најава трагедије

ЦАРИЦА је упознала француског "мага" Филипа истовремено кад и њен супруг и врло брзо је постала најтрофејнија жртва у његовој "каријери". Да све буде поразније него што јесте, царица није престала да му верује чак и онда када се уверила да је његова "прогноза" о њеној бременитости потпуно погрешна.
Филип није био Николајево откриће. Нјега је "препоручила" кнегиња Анастазија (Стана), супруга кнеза Јехстебреског, потоња жена великог кнеза Николаја Николајевича, Црногорка пореклом, ћерка црногорског кнеза Николе ИИ Петровића. Она је Филипа упознала у Ници и препоручила га царици и цару.
После Филипове смрти, преко те исте кнегиње и њене сестре Милице, обрео се на руском двору нови чудотворац - Григорије Распућин. Ова бивша скитница, која је прогласила себе за Божјег човека, оставила је веома снажан утисак на цара и царицу.
Уплив који је Распућин имао на цара, а нарочито на царицу, није био, међутим, ни безначајан и није могао да остане непримећен међу каријеристима свих фела који су се мотали око суверенових скута. Они су веома добро проценили да би преко њега могли знатно лакше да скрену пажњу на себе или да остваре неки свој циљ. Преварили су се, међутим, у рачуници - Распућин је свој уплив љубоморно чувао само за себе. Кад су се дефинитивно уверили да је тај себични човек изневерио њихове наде, устремили су се на њега и ликвидирали га.
ОНО што је царицу, а преко ње и цара, везивало за тог сировог и полуписменог човека, није била његова памет, коју су сви истицали и хвалили у престоничким салонима, већ његов природни и несвакидашњи дар да снагом своје воље, сугестије или на неки други, само њему својствен, начин утиче на људе и појаве. О ефикасности тог његовог дара они су се уверили на случају свог сина, престолонаследника Алексеја. Оно што нису могли најпознатији лекари, Распућину је као од шале успевало. Заустављавао је крварење које је могло да кошта живота малог хемофиличара. Он је пружао малишану помоћ у најдраматичнијим тренуцима, чак и кад није био физички присутан на двору.
Никола Александрович и Александра Фјодоровна били су му бескрајно захвални.
Распућин није имао утицај на цара и на државну политику, у оној мери која му је била приписивана, ни у периоду између 1912. и 1916. године. Пре свега "свети старац", како су га неки тада звали, иако није био ни старац ни светац, није имао никакве политичке амбиције, нити је жудео за тим да буде на власти. Нјему су годили популарност и значај који му је придаван, уважавање које су му указивали и срдачност са којом је приман као гост код најзначајнијих људи тог доба и на томе се, углавном, све и завршавало. Од политике више га је занимало добро пиће и мастан залогај, а није пропуштао ниједну прилику да демонстрира своју мушкост. За живота га је пратио глас да је полно обдарен, а "славу" о његовој потенцији и гениталној позамашности није пронео он сам него петроградске даме.

ГРИГОРИЈЕ Распућин није припадао ниједној политичкој партији нити је био члан била какве тајне или јавне организације. Нису откривени трагови рада ни за једну страну обавештајну службу нити да је био доушник цареве полиције.
Своја уверења и мишљења о појединим људима износио је јавно, у свакој прилици, чак и онда када га нико није за то питао. Лјуде није процењивао на основу њихових дела или потенцијала које су имали. Једноставно их је делио на оне који му се свиђају и оне који му се не свиђају.
Сасвим је могуће да је његов став о појединим људима, када је Николај био у дилеми да ли да им повери неку од државничких фукција, могао да буде језичак на ваги. Али, то пре спада у изузетке него у правило и више сведочи о царевој несигурности него о Распућиновом утицају.
Од његове натприродне моћи и утицаја на цара и царицу много је била јача и погубнија моћ интрига великих кнезова и њихових доконих супруга.
Предосећајући да му се ближи крај, Распућин је упутио писмо цару, чија аутентичност, по свему судећи, није спорна. Као што је и приличило једном аналфабети, писмо је било крајње неписмено. Редактори су, исправљајући његове правописне и стилске грешке, одузели тексту чар аутентичности, али му нису променили смисао:
"...Осећам да ћу се растати са животом до 1. јануара... Господару руске земље, ако чујеш звона која ће те обавестити да је Григорије убијен, то треба да знаш ово: ако то буде твој рођак, који је изазвао моју смрт, тада нико од твоје породице, нико од твоје деце или рођака, неће остати жив, неће проћи ни две године. Нјих ће убити руски народ..."
Најављујући своју, Распућин је истовремено најавио цареву и смрт његове породице и његових многобројних, али не и увек лојалних рођака.
Упркос томе што су на ратиштима били успешнији од Руса, Немци су већ крајем 1915. били веома забринути за крајњи исход кампање на истоку. Нјихове снаге биле су развучене, готово изгубљене у бескрајним руским просторима. Брза победа, на коју се рачунало на почетку рата, сада је била само санак пусти.
Снаге Антанте, глобално узевши, располагале су знатно већим ресурсима, па су немачки стратези дошли до закључка да би се требало што пре, не питајући за цену, извући из руског глиба а потом све расположиве снаге бацити на запад. Нјихове многобројне тајне понуде да се са Русима постигне сепаратни мир биле су узалудне. Никола ИИ се показао чвршћим и поузданијим савезником него што је то ико претпостављао.

Немци кују заверу

ЗАВЕРА која се ковала у петроградским салонима није била ни плод Николине болесне маште нити пак интрига његове тајне полиције. Она се одвијала готово без икакве конспирације у престоници, а у њој су учествовали поред царевих најближих рођака, истакнути чанови Думе и неки генерали. Једна делегација је у њихово име посетила смењеног Николаја Николајевича и "званично" му предложила, да прихвати круну након "посла" који ће они обавити. Овај је, плашећи се могућих последица ако завера не успе, одбио понуду. Заверенике то, међутим, није обесхрабрило. Нису били обесхрабрени ни Немци. Они су имали адут у рукаву. Звао се Парвус.
Фебруарска револуција, која ће довести до абдикације Николе ИИ, изведена је немачким новцем, по сценарију руског Јеврејина Изарела Лазаревича Гелфанда, рођеног 1867. године у месту Терезино, у Минској губернији. Познатији је под именом Парвус, које је сам себи наденуо, а које на латинском може да има тројако значење - млад, скроман и неприметан. Овај "геније зла" био је револуционар, издавач, публициста, марксиста, шпијун, немачки шовиниста (?!) и доктор филозофије. Учествовао је у руској револуцији 1905. и због тога је окајавао грехе у Сибиру, одакле је побегао у Немачку, где је приступио тамошњим социјалдемократама.

ГОДИНЕ 1911. обрео се у Константинопољу у улози пословног човека, чиме је прикривао своју шпијунску делатност за рачун Берлина. Отуда се вратио 1915, са до у детаље разрађеним плановима и практичним упутствима како извести масовни политички штрајк у Петрограду који би потпуно паралисао Русију и био увертира за државни преврат. Упоредо са детаљним препорукама које су се тицале техичког дела извођења те акције, он је у меморандуму предвидео да се, чак и ако се тиме не буде срушила царева власт може формирати привремена влада, с којом би Берлин могао да преговара о примирју и миру. На крају меморандума Парвус је предложио немачкој влади да одреши кесу и да зарад постизања тих циљева финансира групу бољшевика, окупљених око Социјал демократске партије, чији су се лидери налазили у егзилу.
Овај Парвусов меморандум је оставио снажан утисак на немачког секретара за спољне послове Јагова, који је одмах затражио од Министарства финансија да му стави на располагање пет милиона марака за "револуционарну пропаганду у Русији". Тим поводом Парвус је у мају 1915. отишао у Швајцарску, где се срео са Лењином, али тај пут је био узалудан. Обострани анимозитет био је јачи од заједничке жеље да сруше Николу ИИ. Парвус је одлучио да пронађе мање сујетног партнера.
Година 1916. била је релативно мирна и протекла је у оркестрираним и жестоким вербалним нападима преко буржоаске штампе, чије је издавање обилато помагао Берлин, најпре нападима на цареву супругу, а затим и на цара. Никола ИИ је оптуживан да је обични пион у жениним рукама, да она уместо њега управља земљом, а да јој је главни саветник и кадровик опскурни и полуписмени Распућин, с којим је још и у интимној вези.
Таква подметања, често лишена сваког основа, забављала су народ, али су и знатно утицала на пад цареве популарности.
Неуспеси на бојном пољу, као и последице рата, који је улазио у трећу годину, све су се више огледале у разним несташицама и рестрикцијама, расту цена и редовном снабдевању, чак и са оним производима у којима се није оскудевало. То је такође доприносило сатанизацији идола, којем су до јуче поданици клицали и утркивали се ко ће пре да му пољуби руку.
Цар је одједном постао дежурни кривац за све недаће које су их снашле.

ПОЧЕТКОМ 1917. сутација се нагло погоршала, пре свега на фронту.
Цар се одједном нашао трагично сам. Против њега су сада били политичари, генерали и поданици.
Никола се сукобио са либералним политичарима још 1915. године, када се, осокољен успесима на бојном пољу, оглушио о њихов захтев да министре убудуће не поставља он и да они морају за свој рад да одговарају Думи а не њему. Никола је тај предлог категорички одбио.
Штрајк, организован по Парвусовој рецептури, избио је у Петрограду 14. фебруара и на улицама се одједном нашло више од осамдесет хиљада радника. Непосредни повод за то била је несташица хлеба, кога је иначе, за разлику од других прехрамбених артикала, било у изобиљу. Сценаријом је, међутим, било предвиђено (и реализовано) да се онемогући његово допремање. Јачи мотив за излазак народа на улице није се могао смислити.
Радницима у се убрзо придружили и војници. Били су то резервисти који су пролазили кроз обуку у петроградским касарнама пре упућивања на фронт. Нјима је понуђен други мамац који је тешко било одбити. Ако се свргне цар, речено им је, одмах ће се закључити мир са Немцима и они неће морати да иду на кланицу.
Побуна није избила само у Петрограду. Чим су стигле вести да су Петрограђани изишли на улице, побуна је букнула и међу војницима на фронту, где је убрзо наступио процес дотле непознат у историји ратовања - самодемобилизација, која се одвијала таквом жестином и брзином да нико није могао да је спречи, чак и да је хтео. Убрзо је руска армија била потпуно онеспособљена за офанзивна дејства.

Цар жртвује круну

Пише: Жика Срећковић
ЦАР је схватио сву озбиљност сутуације тек када је потпуно измакла контроли. Наредио је генералу Алексејеву да пренесе његово наређење командантима Северног и Западног фронта да одмах упуте војску у Петроград, а за команданта јединице која је требало да угуши побуну поставио је генерал-ађутанта Иванова.
Никола је био забринут, али љут јер су и кнез Голицин и Роздјанко, којима се придружио и његов брат Михаило, покушавали да изнуде од њега оно са чим се није слагао и чему се грчевито опирао пуне две године - да развласти себе. Одговор кнезу Голицину био је кратак и крут: никакве промене у управљању земљом у овом тренутку не долазе у обзир јер гушење побуне у Петрограду и бунт у војсци имају приоритет.
Генерал Иванов, који је добио диктаторска овлашћења и имао царев лични налог да у престоници "у најкраћем могућем року угуши побуну", није могао да обави поверени задатак. Нјега и његове јединице пресрели су побуњеници. Војници су му убрзо отказали послушност и прешли су на страну побуњеника.
Не знајући да је мисија генерала Иванова неславно пропала, цар је одлучио да и сам крене возом из Могиљева у Царско Село, одакле би могао, како је веровао, да утиче на смиривање престоничких политичких страсти. Али, уместо у Царско Село, цар је доспео само до Пскова. Ревлуционари су већ били запосели све главне железничке раскрснице и нико више није могао да му гарантује безбедност.

НАРЕДНОГ дана, 2. марта, цара су узнемириле две непријатне вести, једна гора од друге. Ујутро му је уз доручак сервиран извештај да генерал Иванов није изршио његово наређење и да се престоница налази готово у потпуности у рукама побуњеника, а увече је примио телеграм од председника Думе који га је обавештавао да је даљи опстанак династије Романов на власти могућ само ако одмах абдицира у корист малолетног сина Алексеја и прогласи за регента свог млађег брата Михаила Александровича.

Цар је покушао да се ухвати за сламку спаса. Инсистирао је да се о том предлогу изјасне и главнокомандујући фронтова, рачунајући да и даље ужива њихове симпатије. Резултат је био више него поражавајући. Сви су били за његову абдикацију, укључујући и његовог стрица, Николаја Николајевича, који му је тиме вратио мило за драго због смене са места главнокомандујућег у августу 1915.
Био је то ударац од кога се Никола Александрович Романов неће опоравити до краја живота.
После овог болног сазнања да су против њега били и војни заповедници, који су колико до јуче били спремни да умру за њега, цар, скрхан, послао је телеграм председнику Думе у којем га је обавестио да је већ донео одлуку која се од њега захтева.
Акт о абдикацији у корист сина Алексеја, Никола је потписао 2. марта око 15 часова. После тога је позвао к себи др Боткина и захтевао од њега да му сасвим отворено каже каква је природа болести од које је боловао његов син. Боткин је прогутао кнедлу и рекао му да је она наследна, неизлечива и непредвидива. То је из основа мењало ствар. Већ потписани Акт о абдикацији, сачињен у два примерка, по који су те вечери дошли изасланици Думе, Александар Гучков и Василије Шуљгин, цар је после тог разговора, који га је дотукао, радикално изменио.

У НОВОМ акту за наследника је именовао свог 39-годишњег брата Михаила Александровича Романова, који је у претходном акту фигурирао као регент. Овај папир је потписао нешто пре поноћи, у 23.40. Био је то крај једног изузетно тешког дана и почетак нове драме, сада већ обичног грађанина Николе Александровича Романова.
Михаило Александрович био је формално руски цар, одлуком свога брата, само десет часова и за то време није потписао ниједан званични документ. Он се одрекао круне у корист Привремене владе, коју је Дума формирала још пре цареве абдикације, а којој је Никола својим потписом, у стању потпуне одсутности и скрханости, дао легитимитет. Михаило је донео ту одлуку под притиском који се граничио са отвореном претњом Александра Керенеског, чија је политичка звезда у том тренутку била у успону и чије су амбиције биле знатно веће него што је био положај министра правде који је тренутно заузимао у Привременој влади.
Био је то коначни расплет фебруарске револуције, који многи у Русији још и данас називају Великом, и увод у нове невоље које су тек очекивале Русију.
Да је у Русији изведена револуција и да је свргнут цар Никола Други, Лењин је сазнао у Цуриху, из швајцарске штампе. Он и његови бољшевици у њој нису учествовали чак ни као посматрачи. Али, била је то изванредна прилика да се пришљамче уз победнике и Лењин је још истог тренутка почео да кује планове како да се што пре пребаци до Русије и да се тамо умеша у борбу за власт. У томе су му несебично помогли проверени непријатељи Русије, Немци.
Од тренутка абдикације, па до последњег часа боравка бившег цара у Главном штабу, генерал Алексејев је био у сталном телеграфском и телефонском контакту са Привременом владом, тражећи од ње гаранције за несметани пролаз његовог воза до Царског Села, слободан боравак у њему и допуштење да несметано оде у иностранство са породицом, ако за тим изрази жељу. Они који су пруствовали тим преговрима касније су тврдили да је Привремена влада прихватила све те захтеве.

Цар тражи азил

НА вест да је ухапшен њихов дојучерашњи савезник, Париз и Лондон су различито реаговали. Французи су жалили „сиротог цара“, али су много више били заинтересовани за своје акције у Русији, да ли ће новопрокламована република потписати сепаратни мир са Немцима и хоће ли Привремена влада донети одлуку о отпису дугова бивше царевине, него за судбину Николаја Александровича Романова. Нису му чак ни понудили азил, бар не званично.
Став Лондона, као и британског краља Ђорђа В, који са Николом ИИ није био само у савезничким већ и у рођачким односима, био је нешто обзирнији, али ни до данас није у потпуности разјашњен.
Одмах после Николиног хапшења, енглески посланик у Петрограду Бјукенен предочио је Привременој влади, поступајући по инструкцији британског Министарства спољних послова, да је дужна да предузме све мере како би заштитила бившег цара и његову породицу. Привремена влада га је обавестила 23. марта је донела посебну уредбу којом се бившем цару одобрава да са породицом несметано напусти Русију. Неки историчари наводе да је председник Привремене владе и пре тог упозорења упутио молбу британској влади да пошаље крстарицу која би превезла бившег цара и његову породицу и да је из Лондона стигао позитиван одговор.
ПонаШање британског посланика у Петрограду Бјукенена било је у најмању руку амбивалентно. Одмах после цареве абдикације, он је, обраћајући се Привременој влади, поздравио револуционарне промене које су се догодиле у Русији. Свакако не на своју руку. Лојд Джордж, кад је сазнао преко Бјукенена да је Никола абдицирао, ускликнуо је у Лондону готово усхићено: „Један од ратних циљева већ је остварен“.
У Лондону је преко ноћи дошло до извесног ретерирања, али узроци се различито тумаче.
Једни сматрају да су се и краљ и влада одједном нашли пред дилемом о чијем ће трошку боравити Никола Романов са породицом у Великој Британији, будући да је сву своју готовину, више од двеста милиона рубаља, потрошио на рањенике, инвалиде и њихове породице. Други, пак, тврде да је Никола имао довољно новца у енглеским банкама и да разлог треба тражити у сфери политике. По њима, радикали и социјалисти су били ти који се се енергично успротивили доласку бившег руског цара, а од њих је зависила каква ће бити политичка сцена у Великој Британији после избора који су били на прагу.
Било како било, када је Миљјуков, по налогу Привремене владе, интервенисао код британског посланика Бјукенена, тражећи од њега да убрза припреме за царево пребацивање у Велику Британију, добио је, у најмању руку, чудан одговор: „Влада Нјеговог Величанства више не инсистира на царевом доласку у Велику Британију“. Посланик је само пренео поруку коју му послао из Лондона његов надређени, министар спољних послова.
Од тог тренутка судбина бившег цара и његове породице била је запечаћена. Постојала је, додуше, још једна шанса да цар и његова породица избегну трагедију коју им је судбина наменила, али она је била само теоретске природе. Било је то бекство из Русије, са веома великим изгледима на успех, али Никола Романов је пропустио ту прилику. Да ли због урођене склоности ка оклевању или због тога што му понос није дозвољавао да он, изданак Романових, који су преко триста година стварили Русију и њоме владали, бежи из земље као последња јајара, то се никада неће сазнати. Тешко је отети се утиску да се према свргнутом цару најчеститије понео његов најљући противник, немачки кајзер Виљем ИИ, са којим је Никола Романов такође био у рођачким односима.
На питање Привремене владе, које је упућено у Берлин преко данског посланства, хоће ли немачка морнарица допустити да британски разарач несметано пребаци Романове до енглеске обале, већ наредног дана је стигао одговор немачког Врховног штаба оружаних снага да „ниједна немачка јединица неће напасти брод који превози породицу Романов“.
Британци су касније сву кривицу свалили на Привремену владу, оптужујући је преко Лојда Джорджа:
„Романови су страдали због неспособности Привремене владе, која није умела да их пребаци преко границе“.
Руси свакако имају своју истину о томе, али архив у којем се чува преписка вођена у то време између Привремене владе и владе Велике Британије још није доступан јавности.

ХАПШЕНјЕ
У МОГИЛјЕВ су стигли 21. марта ујутро чланови Думе Бубликов, Вершинин, Грибунин и Калињин. Нјихов долазак са нестрпљењем је очекивао генерал Алексејев, уверен да да их је Дума овластила да спроведу одредбе споразума који је постигао у преговорима с Привременом владом. Кад је генерал сместио бившег цара у воз и опростио се са њим, један од њих му је пришао и саопштио да је Никола Александрович Романов - ухапшен. Цар је за то сазнао тек када је воз пошао. Привремена влада је ту своју одлуку јавно обнародовала, преко генерала Корнилова, 21. марта, али није дала никакво образложење. Кад су касније историчари покушали да сазнају од оних који су учествовали у доношењу те одлуке о стварним разлозима који су их мотивисали да се за тако нешто изјасне, добили су готово истоветан и циничан одговор да је то било „за царево добро“.

Царице, ухапшени сте!

Пре абдикације, цар и царица су се видели последњи пут 22. фебруара, за време Николиног краткотрајног боравка у Царском Селу. Тада је у Петрограду још било мирно или се бар њима тако чинилио. Одмах по царевом повратку у Главни штаб, деца су се разболела. Најпре је пао у кревет царевић Алексеј, који је богињама инфицирао и своје четири сестре, од којих су две добиле још и упалу плућа. Царица је све време проводила уз њихове постеље, а шта се дешавало у оближњој престоници сазнавала је из крајње непоузданих извора. Међу њеним најнепоузданијим информаторима био министар унутрашњих послова Протопопов, царев миљеник, који се од првог дана именовања показао неспособним да обавља једну тако важну и деликатну функцију.
Гарнизон у Царском Селу је бројао око 40.000 војника, а револуционари су истог дана запосели тамошњу железничку станицу. Престоница је већ била у рукама побуњеника. Пуцњи, који су тамо одјекивали, чули су се и у њеној резиденцији. Александра Фјодоровна била је потпуно изолована. Сва њена настојања да путем телефона или телеграфа ступи у контакт са мужем, који се налазио у Главном штабу, била су узалудна. Депеше које му је упућивала враћале су јој се са ознаком “прималац непознат”.
ВЕСТ да се Никола одрекао престола допрла је до Александре Фјодоровне 3. марта, али она је одбила да поверује у њу, одбивши чак и да прочита царев Манифест о томе, који јој је прибавио један од царевих блиских рођака, тврдећи да је то побуњеничка подвала.
Осмог марта ујутро, у резиденцију је стигао генерал Лавр Корнилов и замолио да га прими царица.
- Ваше величанство - рекао је углађени генерал, истински тронут, али без много околишења - мени је припала непријатна дужност да вас обавестим о томе да сте ухапшени.
Александра Фјодоровна се умало није срушила. Чим се прибрала, рекла је суво:
- Вршите своју дужност, господине генерале.
Свима који су се затекли тог тренутка у резиденцији речено је да могу до 16 часова слободно да напусте Царско Село. Они који буду остали после тог времена, сматраће се заточеницима и мораће да поштују затворски режим.
У шеснаест часова дошло је и до смене страже. Оно мало војника који су остали верни цару, заменили су војници револуције.
За команданта страже Корнилов је поставио пуковника Кобилинског.
Сутрадан је у Царско Село стигао нови заточеник - Никола Александрович Романов, којег је од железничке станице до дворца спровела многобројна, до зуба наоружана пратња.
ДОЛАСКОМ бившег цара поново је оживела новинска кампања у Петрограду против њега, овог пута знатно жешћа. Најотровније стреле одапињали су сада Лењинови бољшевици, који су му наденули и ново име - “крвави Никола”, оптужујући га за све и свашта, па чак и за издају земље. Суочена са лавином тих напада, Привремена влада је формирала посебну комисију да испита све те оптужбе.
Резиденција у Царском Селу била је прекопана од подрума до тавана, проучен је сваки папир који је тамо нађен, али ни за једну од тих оптужби није пронађено “покриће”. Месец дана касније, председник комисије Алексадар Романов, који није био ни у каквом сродству са бившим царем, поднео је извештај Привременој влади, која се састојала само од једне реченице: “Никола Други је неоспорно чист човек”. Забележено је да је тада и председник владе Александар Керенски спонтано узвикнуо: “Хвала Богу, цар је невин!” Извештај те комисије, једногласно усвојен на седници владе, није никад јавно саопштен.
Уместо тога, Привремена влада је проценила да бившем цару и његовој породици прети опасност од “руље”, која би, заведена лажима штампе, могла да провали у Царско Село и да их ликвидира, па је због тога неопходно да се што пре и тајно пресели на неко сигурније место!
БИВШИ цар и царица били су потпуно изоловани од спољног света. Свака посета била им је најстроже забрањена, уколико је није претходно одобрио Керенски. Сва њихова преписка је била контролисана. Дворац и парк су били окружени војницима. Цару је било ограничено кретање чак и унутар дворца. Једно време је био раздвојен и од супруге, док су владини експерти, уз помоћ полиције, трагали за компромитујућим документима, који би могли да га одведу на оптуженичку клупу. Виђали су се једино у присуству дежурног официра, а породица се налазила на окупу само за трпезаријским столом, за време обеда. Разговор међу њима је био допуштен уколико се кретао у оквиру општих тема.
Оно што је Романовима теже падало од затворског режима било је простачко понашање, углавном подофицира, који су се просто утркивали ко ће да нанесе већу увреду бившем цару.
Никола је у Царском Селу прославио 6. маја, 49. рођендан. Петроградом се тог дана пронела вест да је бивши цар побегао из кућног притвора. Занимљиво је да нико није захтевао од Привремене владе да ту вест потврди или демантује, нити је пак она сматрала потребним да тим поводом треба да изда било какво саопштење. Да је Никола побегао у априлу, када је група патриотски настројених официра и бивших гардиста израдила темељан план за његово пребацивање са породицом преко финске границе у Шведску, што је у то време било лако остварљиво, нико се због тога не би превише узбудио.

Нови кућни притвор

Заточени цар био је потребан Привременој влади за политичку трговину са опозицијом, сматрајући га својим адутом. Она је без икаког стварног повода, после дугог већања, прихватила предлог Керенског да се бивши цар са породицом упути у Сибир, сматрајући то неком врстом "историјске правде", јер су и Никола и његови претходнци слали тамо своје политичке притивнике у прогонство. За место њиховог даљег затворског боравка одредили су град Тобољск, правдајући то старим добрим изговором да је и пребацивање и овакав избор - "за царево добро".
Дан њиховог одласка из Царског Села, као и место где ће бити упућени на даље издржавање казне (упркос томе што је комисија Привремене владе закључила да је бивши цар "чист човек", а њен председник да је "невин"!) држан је у најстрожој тајности, наводно због личне безбедности Романових.
Последња заједничка седељка Романових у Царском Селу, за богатом празничном трпезом, у сабласно празном дворцу, одржана је претпоследњег дана августа. Повод је била прослава рођендана царевића Алексеја, који је напунио 13. и започео 14. годину живота. Сутрадан им је саопштено да треба да се припреме за пут.
Увече је у дворац стигао Михаило Александрович, у пратњи Алекса ндра Керенског, да би се опростио са братом. Тај чин је обављен у присуству Керенског, који је том приликом прекршио сопствени пропис о "кућном реду" тиме што се повукао у угао просторије и рукама запушио уши да не би чуо њихов разговор. Он није, међутим, допустио Михаилу да се опрости са снахом и децом.
Био је то последњи сусрет браће коју је чекала иста судбина.
Породица је напустила резиденцију у Царском Селу касно ноћу 31. јула.
Бивши цар, његова супруга и петоро деце кренули су у Тобољск са послугом коју су сами одабрали (чак им је било допуштено да понесу и делове намештаја по свом избору). У специјални воз, који је био под надзором јапанске мисије Црвеног крста, укрцало се тог јутра, нешто пре шест часова, 39 особа, којима ће се током пута придружити још шест. Воз су пратила два члана Привремене владе, а обезбеђивала су га 337 војника и седморо официра.
Официјелни заточеници Привремене владе, бивши цар и његова породица, и они који су се добровољно изјаснили да поделе њихову судбину, окончали су своје путовање возом у железничкој станици Тјумењ. Ода тле су одведени у луку и у шест часова ујутро су се укрцали на пароброде "Рус", "Кормилец" и "Тјумењ". Бродови су напустили реку Туру и упловили у Тобољ 6. августа. У Тобољск су стигли око 16 часова.
Наредних седам дана они ће боравити на тим бродовима јер адаптација бив ше гувернаторове куће, новог дома и затвора Романових, која се налазила (какве ли ироније) у Улици слободе, још није била завршена.
С аспекта безбедности - свеједно да ли су Романови заиста били угрожени у Царском Селу или не - Тобољск је био зналачки одабран. Он се налазио дубоко у унутршањости, далеко од узаврелих политичких страсти у престоници и ван свих главних саобраћајница. До прве железничке станице у Тјумењу зими се путовало на коњима, а преко лета паробродом.
А ли , Тобољск је истовремено био и идеално место одакле се могло побећи.
Губернаторова кућа, здање на два спрата, грађено од камена, примила је нове станаре 13. августа. Бившем цару и његовој породици додељене су просторије на другом, а послузи на првом спрату, где је била и трпезарија. Сви остали били су смештени у кући која је се налазила наспрам овог задања, с друге стране улице.
Иако губернаторова кућа у Тобољском није могла да се мери са Александровим дворцем у Царском Селу, Романови нису могли да се пожале на смештај, а нарочито не на режим, захваљујући у првом реду пуковнику Кобилинском, под чијим су надзором и даље били. Лепо васпитани и бившем цару наклоњени Кобилински чинио је све што је било у његовој моћи да породици олакша заточеничке дане. Он је то могао јер је био аутономан, а Кућа слободе, како је неко цинично крстио бивши губернаторов дом, била је у буквалном смислу те речи екстериторијална. Кобилински није био потчињен месним властима, а за свој рад и поступке одговарао је искључиво Привременој влади.
Трошкови за издржавање бившег цара, његове породице и његове свите били су енормни. Привремена влада није шкртарила док се само она питала. Ствари су се, међутим, радикално промениле када је ојачао утицај бољшевика, који су систематски, сваког дана, у свакој прилици и на свим нивоима инсистирали да се ти трошкови смање, рачунајући да ће тиме додатно да загорчају живот свом некадашењем главном идеолошком противнику и његовој породици. Керенски је одолевао бољшевичким нападима и захтевима док је могао, а онда је био приморан да заврне славину.

ЦАР БЕЗ НОВЦА
Једног дана, без икакве претходне најаве, финансирање заточене царске породице било је потпуно обустављено. На интервенцију Кобилинског, уместо новца стигао је одговор из Министарства финансија да народ нема више пара да издржава бившег цара, његову породицу и послугу, већ да он треба да одреши кесу ако жели да и даље живи на високој нози; довољно је што има бесплатан смештај, грејање, струју и војничко следовање.
Бивши цар није био без новца. Он је на својим рачунима имао у том тренутку, према неким проценама, преко четрнаест милиона рубаља, али до тих пара није могао дође јер се новац налаз ио у страним банкама.
Дани избоља у Тобољску сменили су дани немаштине.
Све док бољшевици нису прузели власт преваратом, изведеним у октобру месецу, бивши цар је могао да побегне из заточеништва.

План патријарха Гермогена

ПРВИ план за бекство сковали су Николини чувари, пуковник Кобилински и његов заменик, капетан Аксјута, који је био задужен за економска питања. С њим је био упознат и комесар Панкратов, којег је, то се поуздано зна, упутио у Тобољск почетком септембра Керенски. Доброћудни Панкратов прећутно је одобрио њихов план, претпоставља се не на своју руку. Бекство је требало да је изведе уз помоћ и подршку страже. Кад је све већ било утврђено, план је осујетио бивши цар неочекиваном тирадом да "у тим тешким тренуцима које преживљава Русија ниједан Рус не треба да напушта земљу" и да он намерава да остане ту, где јесте, и да "чека своју судбину"!
Нешто касније, почетком јесени, у Тобољску се обрео и извесни Борис Николајевич Соловјев, за кога би било сувише благо рећи да је био контроверзна личност. Он је стигао по налогу Ане Вирубове, пријатељице и честе гошће царице Александре Фјодоровне из дана сјаја и раскоши. Вирубова је уз помоћ свој пријатеља, грофа Бенгдорфа, успела, користећи се својим ранијим везама, да скупи у Петрограду велику суму новца, с циљем да њима финансира бекство Романових.
И ПОРЕД уложеног труда, Соловјев није успео да ступи у везу с бившим царем. Нјегово присуство није остало непримећено, а у петроградској штампи појавила се серија текстова с готово истоветном садржином - да се око Куће слободе мотају "сумњиви елементи", који могу да имају само један циљ - да ослободе бившег цара.
Соловјев није успео да успостави везу с бившим царем, упркос препоруци патријарха Гермогена, јер је Никола Романов проценио да је он провокатор и немачки шпијун, којег се треба клонити. Погрешио је утолико што је Соловјев радио не само за Немце него, истовремено, и за Привремену владу и за бољшевике. Иако га уопште није познавала, и бивша царица је била енергично против тога да се са Соловјевом ступи у контакт. Нјени мотиви су били друге природе. Соловјевљев протеже био је патријарх Гермоген, а он је био љути противник њеног некадашњег и одавно покојног пријатеља Распућина. Да би тај хедникеп отклонио, Соловјев је хитно приженио Распућинову ћерку Мартену. Највероватније је да га је на то наговорила Ана Вирубова, која је понајбоље познавала нарав и слабости Александре Фјодоровне. Овај брак је, нема сумње, знатно поправио Соловјевљев рејтинг у очима бивше царице.
У међувремену, Вирубова је успела да нађе још једног саучесника у организацији бекства, кога је Александра фјодоровна чак лично познавала, неког Сергеја Маркова, официра Кримског пука који је својевремено носио њено име. Какав романтични обрт! Нју и њену породицу спасава из сибирске забити, на крају света, официр каваљер, који је до јуче носио на реверу медаљон с њеним ликом, и Распућинов зет, којег је "свети старац", њен проверени пријатељ, послао с неба да јој помогне у најтежим часовима! Такво "чудо", које је било могуће само у петпарачким романима, сада се, ето, догађа и у њеном тужном реалном животу! Под њеним утицајем Никола је ипак прихватио, али крање обазриво, Соловјева као могућег избавитеља и прелиминарно се са њим, преко посредника, договорио да о томе детаљније поразговарају тек на пролеће, када се смире сибирске реке.
ДОГАЂАЈИ су, међутим, предухитрили реализацију тог плана. Питање је, међутим, да ли би он уопште и био остварен, у првом реду због Николине сумњичавости, али склоности ка оклевању и одлагању. А уз то било је и велико питање да ли би Соловјев и Макров били способни да га изведу, чак и да су им намере биле искрене.
Једина практична корист од контакта са Соловјевом, преко посредника, било је сазнање да ће из престонице ускоро доћи у Тобољск специјални комесар са посебним овлашћењима, али он није успео да сазна са каквим задатком. Сувише мало за неколико дијаманата које му је Александра Фјодоровна тајно дотурила за режијске трошкове, наиме, организовања бекства.
Највећу шансу да неопажено умакне из Тобољска, и што је још важније, с највећим изгледима на коначни успех, Никола Романов је имао са планом који је скројио патријарх Гермоген, независно од Соловјева. Он је веома добро познавао Сибир и људе, који су опет знали све тајне стазе и ћуди многобројних река. Они су могли да обезбеде превоз породице чамцима, а патријарх њихов прихват и смештај у манастирима који су били под његовом јурисдикцијом. Узалуд. Анимозитет који је Александра Фјодоровна гајила према њему био је јачи од логике и патријарх се повукао, што је, чини се и Николи одговорало, јер није морао да уради оно што је, изгледа, највише мрзео у животу - да доноси одлуке.
Почетком зиме у престоничкој, претежно левичарској штампи почели су нагло да се множе текстови у којима су се помињали, наравно по злу, већ готово заборављени Романови. Готово у сваком од њих је стајало уопозорење да се по Тобољском врзмају "контрареволуционарни елементи", с намером да их на силу ослободе из заточеништва, зарад рестаурације царизма у Русији,
уз помоћ европских држава, у којима су на власти биле крунисане главе.

Царица на продају!

БОЛјШЕВИЦИ су освојили на препад власт у престоници, као и у многим другим великим градовима, али не и у Тобољском. Никола Романов и његова породица и даље су формално били заточеници непостојеће Привремене владе, а о његовој "безбедности" бринуо се одред пуковника Кобилинског, који сада није одговарао ником: ни (бившој) Привременој влади, ни месним властима, али ни новим "газдама" у земљи - бољшевицима.
У таквим околностима бекство бившег цара из Тобољска било је више него могуће. Да би се то предупредило, у "централи" је смишљен трофазни план: упућивање специјалне јединице из Омска са задатком да у Тобољском доведе на власт бољшевике, у помоћ "кадрова" из Јекатеринбурга, распуштање одреда пуковника Кобилинског и пребацивање бившег цара и његове породице "на неко сигурније место".
ОКО ове треће фазе, у почетку, није постигнут, како би се то данас рекло, висок степен сагласности у бољшевичком руководству, као око она прва два. Постојале су две струје. Једна је заговарала да се бивши цар изведе пред суд, можда чак и његова супруга, сматрајући да би јавно суђење могло да им донесе значајан пропагандни ефекат, како у земљи тако и у иностранству. Уз то, део породице, бивша царица и деца, могли би, веровало се, да се замене лако за револуционаре у Немачкој, Клару Цеткин и Карла Либкнехта, што би им такође донело велике поене код комунистичких партија у иностранству, с којима је Лењин, у свом заносу без покрића, немеравао да изведе "светску револуцију". Ако ова политичка трампа не би била могућа, из било којег разлога, бивша царица и деца могли су једноставно да се продају!
Романови су сами имали довољно новца у страним банкама за свој самооткуп. Новац су имали и њихови блиски рођаци, који су, предосећајући буру, благовремено напустили земљу. Најзад ту су били и њихови имућни инострани рођаци. Мислило се на енглеског краља Ђорђа Петог, али много више немачког цара Виљема Другог, који је са бољшевицима већ био у "пословним односима" - пребацио је њихово комплетно руководство у Русију у пломбираном возу, а и даље је финансирао њихова гласила. За њега додатна сума од триста милиона рубаља, колико су бољшевици проценили да вреде бивша царица и деца, не би представљао неки велики "напор". За узврат би тај омражени човек добио не само своју поданицу (Александра Фјодоровна је по оцу била Немица) и њену нејач, него стекао и симпатије света као спасилац. Приде би добио и пристанак бољшевика на сепаратни мир, који је толико прижељкивао (а који би они, узгред речено, са њим потписали и без те трансакције).
Као могући јавни тужилац на процесу бившем цару помињао се Лав Троцки, који је словио за најелоквентнијег међу бољшевицима.
Други су били за много једноставније решење - знано и звано у то време као "уза зид", "по кратком поступку" или "метак у чело".
Лењин, коме ово друго "решење" није било нимало страно, напротив, препоручивао га је у свакој прилици као најефикаснији метод у борби против контрареволуционара и непријатеља (октобарске) револуције, био је ближи оном првом, јавном суђењу.

ДРУГИ човек у држави - Јаков Свердлов, председник ВЦИК-а(Сверуског централног извршног комитета, највишег законодавног, организационог и контролног органа државне власти РСФРС од 1917. до 1936, изабраног на Сверуском конгресу совјета 1917) интимно је навијао за "кратки поступак" када је у питању био бивши руски цар Никола Други, али се јавно солидарисао са Лењином који је (али само у почетку) заговарао јавно суђење, задржавајући истовремено право да му ради иза леђа, како би победила његова "идеја". Лењин је, узгред речено, и "измислио" Свердлова, као и Стаљина, и он му је због тога, јавно, у свакој прилици, исказивао ватрену подршку и дубоку оданост, па и у овом случају.
Јанков Михаилович Свердлов, рођен у Нижњем Новгороду, у јеврејској породици, којем је сан био да постене апотекар, напустио је школу после пет завршених разреда гимназије, и одао се револуционарном раду. Као један од ретких "учених" људи у том делу света, биран је за члана јекатеринбуршког и уралског комитета, а Лењин му је касније поверио и руковођење партијом на читавом Уралу. У то време је користио псеудониме Андреј и Макс. Године 1912. је кооптиран, на Лењинов предлог, у ЦК и постао члан редакције "Правде". Пет година касније постао је члан петроградске ВЧК (политичке полиције) и члан Војно-револуционарног центра за руковођење устанком.

Русију је завио у црно увођењем "црвеног терора" (масовног стрељања, без суђења) као одговор на провокацију коју је сам инсценирао. У његову част бољшевици су престоницу Урала, Јекатеринбург, преименовали 1924. у Свердловск, а у Москви су му подигли грандиозни споменик (у односу на дела или, боље рећи, недела). Споменик је срушен 1991, а Јекатеринбургу је враћено старо име 1994. Што се тиче његове смрти, постоје три верзије како је напустио свет 16. марта 1919. године. По једној, умро је природном смрћу, од туберкулозе. По другој, официјелној, умро је од прехладе после посете Украјини и иступа на митингу у Орлу. Највероватнија је, међутим, трећа, по којој су га на смрт претукли радници једне фабрике у Москви, али да су то бољшевици прикрили из страха да то не прерасте у манир.

Цар нема избора

ПОШТО се уверио да је његово пуномоћје оставило снажан утисак на Кобилинског, Јаковљев је затражио да га одведу код царевића Алексеја. Дечак је неколико дана пре његовог доласка, приликом шетње, повредио ногу и због те озледе, али и опште слабости, био је прикован за постељу. Јаковљев је о томе био информисан, али не од Кобилинског.
Будући да ни са ким није ступио у контакт претходног дана, о томе је могао једино да га обавести Словјев, а њега "човек за везу" са бившим царем, отац Алексеј, који је држао богослужење у Кући слободе и био веома добро упознат са свиме шта се у њој дешавало. Да ли је то био гест пажње Јаковљева, како би њиме задобио поверење бившег цара и његове супруге, или је то пак била провера ваљаности информације коју је поседовао, Кобилински и његови најближи сарадници нису успели у то да проникну.
Одмах после посете царевићу, која је протекла у "четири ока", на његово инсистирање, Јаковљев је журно напустио Кућу слободе. Кобилински је упутио за њим двојицу својих најотреситијих стражара да га прате. Они су га мало касније обавестили да је одјурио на телеграф и да је послао поруку Москви, адресовану на ВЦИК и Јакова Свердлова, али шта је она садржавала нису успели да сазнају ни поред најбоље воље јер ју је упутио телеграфиста којег је он повео из Москве и који је био у саставу његовог одреда.
Касније тог дана, Јаковљев је посетио бившег цара и остале чланове његове породице, с којима је разменио по неколико куртоазних реченица, трудећи се при том да остави што је могуће повољнији утисак на њих.
СУТРАДАН ујутро, 25. априла, Јаковљев је поново посетио Кобилинског и тек тада му саопштио, у поверењу, да је дошао у Тобољск како би пребацио, по налогу ВЦИК-а, бившег цара и његову породицу у Москву. Како се лично уверио да су повреда малог Алексеја и његово опште здравствено стање такве природе да не би могао да поднесе један тако дуг у напоран пут, он је о томе информисао ВЦИК и затражио даље инструкције. Из Москве му је стигао одговор да у том случају доведе само Николу Романова, а да породица остане у Тобољском - до даљег.
Јаковљев је сутрадан посетио бившег цара и са њим се задржао у дугом разговору у четири ока. Он је био пријатељски, све док гост није прешао на главну тему.

Никола је тада скочио и рекао јогунасто:
- Ја никуда не идем!
Кад се мало смирио, додао је:
- Молим вас да на то уопште не рачунате.
- Жао ми је што се око тога толико потресате - рекао је Јаковљев. - Надам се да схватате да ја морам да извршим наређење.
- Мој одговор је и даље: не! - рекао је знатно мирније, али не и мање одлучно Никола.
- Чему толико опирање? - зачудио се Јаковљев. - Ако је у питању страх да ће вам се нешто догодити на путу, он је потпуно безразложан. Ја својом главом јемчим за вашу безбедност, а она је мени драга бар колико и вама ваша.
Јаковљев је потом устао и додао мање званичним тоном:
- Ако не желите да пођете сами на тај пут, можете повести са собом кога хоћете. Оно око чега не можемо да се погађамо, то је ваш одлазак. Молим вас да будете спремни да кренете на пут сутра ујутро, у четири часа.
Јаковљев се потом благо наклонио бившем цару и напустио просторију.
НИКОЛА Романов је био свестан тога да је заточеник и да није у ситуацији да бира. Јаковљев је имао овлашћење да употреби и силу да би ли га натерао да крене на пут. Оно што је он могао да учини у том тренутку, то је да покуша да одгонетне због чега нова власт жели да га пребаци у Москву.
Према причи коју је бившем цару пренео пуковник Кобилински, а коју је наводно чуо од Јаковљева, у најстрожем поверењу, бољшевици су намеравали да се "отарасе" Николе и његове породице на тај начин што би га, под изговором да му суде, одвели у Москву, а да га затим тајним каналом, пре процеса, пребаце у иностранство и да тиме окончају "случај" који су наследили од Привремене владе.
Био би то, међутим, и сувише леп расплет догађаја да би бивши цар могао да поверује у њега. Он је имао друкчији "предосеђај", а њега је делила и његова супруга, да га Јаковљев одводи у Москву знатно горим поводом - да стави потпис на сепаратни мир са Немачком (који су бољшевици већ утаначили са Берлином), уверен да "рођак Вили" (Виљем ИИ) једино њега признаје за стварног газду у Русији, без обзира на то што је био свргнут и заточен, и да је надобудном кајзеру то јединствена прилика, коју не би пропустио ни по коју цену, да га јавно понизи пред целим светом.
Никола Романов на тако нешто у том тренутку није био спреман, без обзира на положај у којем се налазио, у чему је имао и пуну подршку своје супруге. Али, свеједно, на пут је морао да крене.
Шта се догађало током ноћи, кад су деца отишла на починак а бивши цар и царица остали сами, може само да се нагађа. Јаковљев је ујутро обавештен да је "породични савет" одлучио да на пут поред њега крену његова супруга и њихова ћерка Марија. Зашто, то се вероватно никад неће сазнати. Вероватно је да је за то постојао неки јак мотив, или су бар они тако веровали, кад се зна да је Александра Фјодоровна, којој се не може порећи да је била брижна и добра мајка, оставила у Тобољском три кћери и готово на смрт болесног сина.

Суђење - државна тајна

И ЛЕНјИН и други заговорници јавног суђења нису уопште сумњали да ће кривица "крвавог Николе" бити доказана на суду (да ли су знали за налаз комисије Привремене владе или за њу нису ни хајали - не зна се), а за то је могла да му буде изречена само једна казна - "уза зид".
После ових "неформалних консултација" о даљој судбини бившег цара и његове породице, ВЦИК, као највиши законодавни и извршни орган у земљи, у свом најужем саставу, донео је на четвртом заседању, одржаном у априлу 1918. године, одлуку да се Никола Романов пребаци у Москву, која је у међувремену, на Лењинов предлог, постала нова руска престоница, да би му се судило.
Ову мисију Јаков Свердлов је поверио свом старом знанцу Василију Васиљевичу Јаковљеву, предочивши му да она представља највишу државну тајну и да за њену успешност јамчи главом. Јаковљева је добро познавао и Лав Троцки, који је сматрао да би за један тако деликатан задатак било тешко наћи поузданијег човека.
Иза имена Василија Васиљевича Јаковљева, који је био партијски псеудоним, крио се Константин Мјачин, бивши бравар и члан "борбене групе", што је био еуфемизам за бољшевичке терористичке одреде, чије је задатке сасвим прецизно формулисао Лењин - прибављање новца за извођење ревлуционарних акција и освајања власти путем пљачкања банака или поштанских вагона који су превозили новац, не презајући ни од убиства ако би им се неко приликом таквих акција супротставио. У једном таквом терористичком препаду, изведеном у Тбилисију, истакао се и млади Стаљин. Да би избегао хапшење после пљачке једног поштанског вагона који је превозио злато, деветаестогодишњи Мјачин је побегао из родне Уфе у Самару, а одатле у иностранство уз помоћ лажног пасоша на име Василија Јаковљева. Ово име је задржао и после Октобарске револуције.
У Русију се вратио, као и већина бољшевика, тек после победе фебруарске револуције.
Приликом насилног преотимања власти био је у првим бољшевичким редовима, предводећи групу чији је задатак био да освоји телеграфску централу и тиме потпуно одсече Привремену владу од спољњег света. За тај успешно обављени задатак и храброст коју је том приликом испољио, био је награђен постављењем за комесара телефонске и телеграфске централе у Петрограду.
Према плану, који је израдио Свердлов, а Јаковљев требало само да реализује, бившег цара и његову породицу ваљало је из Тобољска пребацити у Тјумењ, а одатле у Москву. Уколико би се појавиле било какве потешкоће, Свердлов му је предложио и алтернативно решење, означивши као крајње одредиште своју бившу партијску "парохију" Јекатеринбург!
Јаковљев није знао да је Свердлов о тој истој ствари, скоро истовремено, разговарао са још једним искусним бољшевиком и својим старим партијским пајташом, који је био све друго само не Јаковљев пријатељ, Шајом Голошћекином, познатијем у бољшевичким круговима по конспиративном имену Филип.
Шаја Исакович Голошћекин, такође Јеврејин, робијао је својевремено са Свердловим и из тих дана је датирало њихово другарство, за које је Голошћекинова жена касније тврдила да је било "више него обично пријатељство", свеједно шта је под тим подразумевала.
Највероватније је да је баш Свердлов, после одласка у Петроград, на значајнију дужност, предложио Голошћекина да га замени на месту бољшевичког повереника за читаву област Урала. У тренутку када су њих двојица поверљиво разговарала иза Јаковљевих леђа о даљој судбини бившег цара, Голошћекин је био војни командант уралске области и најутицајнији члан Уралсовјета у Јекатеринбургу. Од њега је, заправо, и потекла иницијатива да се бивши цар са породицом пребаци из Тобољска у Јекатеринбург.
Свердлов, који је у потпуности делио његово мишљење да би Николу Романова требало стрељати без икаквог суђења, подржао је тај предлог, али га је, да се не би замерио Лењину, официјелно прогласио алтернативним. Касније ће се испоставити да је заправо Москва била алтернативно одредиште, а главно Јекатеринбург.
Да би том свом предлогу дао какав-такав "легитимитет", Голошћекин, бивши зубар, "провукао" га је кроз Уралсовјет, који се састојао искључиво од његових послушника и на којем је једногласно усвојен. Та одлука, као и све касније које ће доносити Уралсовјет, кобне по бившег цара и његову породицу, служиће централној власти као изговор да нису имале никакве везе са ужасним злочином, који је иначе почињен по њиховом налогу!
Свердлов је упознао Голошћекина са комплетним планом који је изложио Јаковљеву и договорили су се како заједничким снагама да осујете његову реализацију!
Свестан да је заточеник и да мора да извршава наређења, бивши цар се покорио захтеву комесара Јаковљева да крене са њим у Москву, а њима се, неочекивано, придружила и Александра Фјодоровна, остављајући у Тобољску на смрт болесног сина и три кћери.

УЛОГА КОМЕСАРА ЈАКОВЛјЕВА

КОМЕСАР Василије Васиљевич Јаковљев, чији је долазак најавио бившем цару његов несуђени избавитељ Соловјев, а он за њега не би могао да сазна да није био бољшевички шпијун значајнијег формата, стигао је у Тобољск 22. априла, у пратњи одреда добро наоружаних војника, који је имао 250 људи. Следећи добијене инструкције од Свердлова, ни са ким тог дана није ступио у контакт нити је било коме рекао због чега је дошао у Тобољск.
Тек сутрадан је посетио пуковника Кобилинског и, не откривајући ни њему циљ свог доласка, предочио му своје "акредитиве". Било је то пуномоћје са заглављем ВЦИК-а и са потписом Свердлова и Лењина, у коме се Кобилинском и његовом одреду, који је чувао заточене Романове, наређивало да беспоговорно извршавају сва његова наређења и да ће се свака непослушност кажањавати смрћу на лицу места. Подразумевало се да би такве казне изрицао тајанствени комесар Јаковљев, а егзекуције изводио његов одред.

Крај двоструке игре

СВЕ време док је боравио у Тобољском, припремајући се за извршење задатка који му је поверио Свердлов, Јаковљев је био под тајним надзором Голошћекинових шпијуна из Јекатеринбурга. Уз то, Голошћекин је знао и за све његове потезе и договоре са Москвом - јер га је о томе обавештавао Свердлов, Јаковљев наредбодавац. Званично, Јаковљев и Голошћекин били су сарадници на истом послу, али су им циљеви били потпуно различити. Јаковљев је преузимао све што је било у његовој моћи да бившег цара допреми до Москве, а Голошћекин да га у томе осујети и да Николу пребаци у Јекатеринбург.
На путу од Тобољска до Тјумења, дугом скоро триста километара, овај конвој, у договору са Уралцима, додатно су обезбеђивали црвеноармејци из Јекатеринбурга. Нјихов заповедник Бусјацки није био зликовац само по изгледу. Приликом једног неформалног разговора предложио је Јаковљеву да током пута исценира напад на конвој и да у пушкарању страда бивши цар, али кад му је овај рекао режећи да ће га, уколико то покуша, лично стрељати у складу са овлашћењима које има, он је читаву причу "окренуо на шалу" и више је није помињао.

ЈАКОВЛјЕВ је знао да је то било све друго само не шала и издао је наређење својим људима да посебно мотре на сваки његов корак. Јаковљев није знао да је његов конвој поред овог пратио издалека још један, формиран такође по налогу Голошћекина, који је предводио ништа мањи зликовац од Бусјацког - Зословски.
Јаковљеву се веома журило, и он то није крио. Екипаж је кренуо у пет ујутро. Иако су путовали неудобним сибирским колима, "кошарама", која нису имала класична седишта, он није дозвољавао дуже предахе, и са својим "пртљагом" стигао је у Тјумењ 27. априла увече. Нјегов страх да ће Бусјацки спровести своју "шалу" у живот, био је безразложан. Голошћекин је планирао да преотме бившег цара на отвореној прузи, на путу за Москву. У Тјумењу је Јаковљев укрцао бившег цара и пратњу у специјални воз и кренуо на запад...
Шта се даље догађало постоји више верзија, али не и било каквих докумената који би потврдили њихову веродостојност. Оно што се поуздано зна, то је да је Јаковљев, схвативши да му је Голошћекин блокирао све правце на путу за Москву, морао да се обрати свом налогодавцу, Свердлову, за савет шта му ваља даље чинити. Овај му је наложио да крене ка Јекатеринбургу и да бившег цара преда тамошњим властима, чиме би била и окончана његова мисија. Јаковљев, коме је тек тада постало јасно да је изигран, прихватио је савет. Више се није радило о судбини бившег цара и његовој "части" већ о његовој глави.
Једина честита ствар коју је Свердлов урадио у овом случају била је депеша коју је упутио Голошћекину с налогом да поштеди Јаковљева, кога су Уралци намеравали да стрељају чим им допадне шака.
После предаје бившег цара у руке његовим будућим убицама, Јаковљев, разочаран, отпутовао је у Москву. Одбио је да се врати на стару дужност и замолио да буде упућен на Уралски фронт. Тамо је убрзо променио страну и пришао Колчаку, а потом му се изгубио сваки траг.

СВЕРДЛОВ није пропустио прилику да пребацивање бившег цара у Јекатеринбург представи као свој велики лични успех. Сада су могли да буду сигурни и они који су се залагали за решење звано "уза зид" и они који су заговарали да се бившем цару суди, да неће моћи да им побегне и да постане оно чега су се неки од њих највише плашили - барјактар контрареволуције.

Да Николино одредиште и није било Москва већ Јекатеринбург, најречитије говори податак да су дан после његовог поласка из Тобољска бољшевици у овом граду почели да припремају затвор за његов прихват.
Иако су чланови Уралсовјета настојали да долазак бившег цара у Јекатеринбург држе у највећој тајности, вест о томе је процурила, па су грађани још од раног јутра 30. априла почели да запоседају простор око железничке станице. Власти су морали да употребе силу не би ли их удаљили бар са перона.
У "одбору за дочек" заточеника, на кријући самозадовољство, налазили су се највиши руководиоци Уралсовјета Александар Белобородов, бивши електромонтер, сада председник Совјета, Филип (Исај) Голошћекин, некадашњи зубар, вођа уралских бољшевика и Борис Дидковски, син руског царског официра, васпитаван у Петрограду, припадник Кадетског корпуса, некадаши студент Женевског универзитета, шумски инжењер.
Међу малобројним сачуваним документима који се односе на голготу породице Романов, налази се и реверс о њиховој примопредаји извршеној тог дана:
"ГОДИНЕ 1918, 30. априла, ја, долепотписани председник уралског обласног совјета... Александар Грегоријевич Болобородов примио сам од комесара ВЦИК-а Василија Васиљевича Јаковљева достављеног нам из Тоболска: 1. бившег цара Николаја Алксандровича Романова, 2. бившу царицу Александру Фјодоровну и 3. бив. вел. кнегињу Марију Николајевну Романов ради држања под стражом у г. Јекатеринбургу." У потпису: "А Балобородов, чл. Обл. исполн комитета".
Одлучено је на лицу места да се бивиши цар, његова супруга и њихова кћи без икакве пратње, сем њихове, пребаце до новог станишта или боље рећи затвора, који је већ био припремљен за њих на Вознесењском тргу. Била је то адаптирана кућа инжењера (по другом извору трговца) Х. Н. Ипатјева.
Када су бољшевици бацили око на његов дом, власник се налазио у бањи, на око стотинак километара од Јекатеринбурга. Нјеговом рођацима, који су становали у тој кући, наређено је 27. априла да се у року од 24 часа иселе. Обавештен о томе, Ипатјев, који је добро познавао једног од месних руководилаца, Петра Војкова, дошао је првим возом у Јактеринбург и покушао да спречи конфискацију, али једино што је успео да постигне, било је обећање да ће му кућа бити "привремено одузета" и да ствари неће морати да износи из зграде већ да их може држати под кључем у једној од подрумских просторија.

Терор нове власти

ОДМАХ по доласку у нови затвор, бившем цару, делу његове породице и пратњи обратио се председник Уралског совнаркома, који се представљао као председник уралске владе Александар Белобородов, за партијске другове Саша, млади, свирепи и успаљени троцкиста. Нјегово крштено име било је Јанкељ Вајсбарт. Био је Јеврејин, радник по занимању, али преиспољна ленштина и разметљивац по природи. Имао је у то време 27 година и криминалну прошлост. Као председник јекатеринбуршког Окружног комитета смотао је из касе, кад му се за то указала прилика, 30.000 рубаља. Чекисти су успели да га открију. Он се покајао, вратио новац и заклео се на безграничну личну оданост свом спаситељу (да не оде у затвор) Голошћекину. Од тада је постао слепи извршилац свих његових налога.
Обраћајући се "гостима" са врха степеништа Ипатјевог дома, да би изгледао значајнији и већи него што јесте, он им је предочио да су од сада заточеници уралске владе и да ће то бити "све до суђења", не упуштајући се у то ни где ће им судити ни када. Дотле ће бити дужни да поштују "кућни ред" који ће саопштити "командант затвора друг Авдејев". Евентуалне примедбе и притужбе могу да упуте Уралском исполкому.
ПОТОМ је друг Авдјев, бивши бравар, у присуству представника највише власти у Јекатеринбургу, приступио ригорозном претресу заточеника. Уралци су располагали информацијом да су Романови, пре него што су кренули у Тобољск понели са собом све своје драгцености из Царског Села, које су могли лако да се сакрију, као што је драго камење. Да би то било што мање приметно, они су их разделили међу собом и ушили у оне делове веша који се сматрају интимним. Информација је била тачна. Али, Авдејев, упркос темељитости у раду, није нашао ништа. Ни он ни остали присутни нису успели да сакрију разочарање таквим исходом. Преостало им је једино да се задовоље закључком да су бивши цар, његова супруга и њихова кћи пре него што су кренули на пут са Јаковљевом оставили "своје" делове код деце која су остала у Тобољском.
Јаковљев је оставио у Тобољском царевића Алексеја и његове три сестре - Татјану, Олгу и и Анастазију - под надзором Павла Хорјахова, морнара, који му је био најближи сарадник и пријатељ. Хорјахов је такође имао пуномоћје ВЦИК-а са потписом Свердлова и Јаковљева, који се допао Николи, иако му је био све друго само не пријатељ, потпуно сигуран да се деци неће догодити ништа непредвиђено, тим пре што су уживала не само официјелну заштиту одреда пуковника Кобилинског, него и њихове отворене симпатије.
Одред Кобилинског, који се старао о "безбедности" бившег цара и његове породице од првог дана хапшења, званично је расформиран 17. маја. Стражари су исплаћени, а уз плату су добили и пропуснице са којима су могли да оду својим кућама. Надзор над децом и преосталим члановима пратње, која је добровољно кренула са Романовима из Царског Села, преузели су од њих црвеноармејци. Они су саопштили заточеницима два дана касније да припреме за пут.
Сутрадан, 20. маја, у пароброд "Рус" укрцано је тридесет особа са пртљагом. У три по подне путници су стигли у Тјумењ, одакале су кренули специјалним возом у Јекатеринбург. За неке ће то бити последње путовање.
Члановима пратње, који су допутовали из Тобољска са царевићем Алексејом и његовим сестрама, наређено је 26. маја да у року од 24 часа напусте Пермску губернију. Да би власти у Јекатеринбургу биле сигурне да ће поступити по наређењу, дале су им колективну дозволу за напуштање територије са које су били прогнани.
БИВШИ цар са супругом и сином смештен је у собу која се налазила на горњем спрату, у улгу, чија су два прозора била окренута према тргу, кроз која су могли једино да виде кубе Вознесењске цркве, а друга два према дворишту. У суседној соби, према дворишту, налазиле су се четири кнегиње. Нјихова соба је била повезана са суседном и трпезаријом. У двојном, пролазном салону, куда су стизало до трпезарије, налазили су се верни породични лекар др Боткин и лакеј Чемодуров. Собарици Демидовој је додељена соба са прозором према дворишту, а лакеј Труп, кувар Харитонов и куварски помоћник Седнев били су смештени у собици која је била повезана са кухињом.
Велика соба на спрату, у коју се улазило са степеништа, била је претворена у канцеларију команданта Куће од посебног значаја Авдејева и његовог помоћника Мошкина. Заточенике је чувала двојна стража, спољна и унутрашња. У почетку стражари су били искључиво Руси. Касније си бирани из редова радника завода "Сисетре" и фабрике браће Злоказових. Командант Авдејев био је ноторна пијандура. Кад је био лоше воље, а био је бар једном недељно, иживљавао се над почињенима, а није се устручавао ни да обасипа и заточенике свакојаким увредама.
Режим који је наметнут заточеницима био је неупоредиво гори по свим основама од оног који је владао у Тобољском.
Ујутро им се сервирао чај без шећера и комад црног хлеба, који је остао од претходног дана. У подне су добијали чорбасту храну, уз "котлет" на коме је било више костију него меса. Иначе, породица и послуга су обедовали заједно, на Николино инсистирање.
ЗА време обеда у трпезарији су се налазили стражари који су будно мотрили на сваки њихов покрет. Често су им добацивали погрдне речи, а нису се устручавали да псују и да им отимају храну са стола. Пијани и раздрљени певали су револуцонарне песме, и надметали се у простаклуцима. Неки су ишли толико далеко да су за време обеда пипали и штипали бившу царицу, понашајући се према њој као да је дроља.
Тај ужасавајући однос неочекивано се променио једног дана, захваљујући у првом реду Авдејеву, који је најдрскије стражаре заменио пристојнијим људима, а и сам је почео да се односи са много више уважавања према бившем цару и његовој породици. То су приметили заточеници, али и Авдејеви надређени, који су иначе сматрали да се "револуционари" понашају према Романовима "баш онако како то они и узаслужују".
Једног јутра, Александар Авдејев није дошао на посао у уобичајено време нити се пак појавио његов помоћник Мошкин. Нјихов "нестанак" је објашњен "преласком на нову дужност". У ствари, обојица су била ухапшена, да се не би и превише зближили са заточеницима.

Москва тражи одговор

УМЕСТО Авдејева, за команданта Куће од посебног значаја постављен је 4. јула начелник месног одељења ВЧ (политичке полиције, која је наређења примала директно из Москве и њој била одговорна за свој рад) Јаков Михаилович Јуровски, чије је кршено име било Јанкељ Мовшевич (Хаимович) Јуровски. Рођен је 1878. у Јекатеринбургу, у сиромашној јеврејској породици. Отац му је био ситан криминалац. Имао је више него зиратно образовање. Похађао је јеврејску школу у Томску при синагоги Талматерјо, али изледа да је тај курс био пренапоран за његове интелектуалне могућности, па га није ни завршио. Емигрирао је као младић у Немачку и једно време је живео у Берлину, где је примио лутеранство.
Нјегово покрштавање није имало никакве везе са религијским уверењима већ је било крајње практичне природе. Родитељи девојке у коју се заљубио нису хтели да чују за њега зато што је Јеврејин, па је он, да би стекао и њихову наклоност, одлучио да промени веру. По повратку у Русију отворио је часовничарску радњу у Томску, али се никад није сазнало чијим новцем и како ју је стекао. Имао је огромну главу, кратак врат и јако изражене јагодице. Тамног тена, са црном накострешеном косом и у црном кожном капуту деловао је застрашујуће. Изјаснио се као бољшевик и био је, као и Голошћекин, близак друг Јакова Свердлова, који ће га, после убиства Романових, поставити за иследника ВЧ у Москви.
ОД тренутка када је Јуровски преузео дужност команданта Куће од посебне важности све се променило, нагоре. Уведене су многе рестрикције. Био је смањен чак и боравак заточеника на чистом ваздуху, који су проводили у шетњи.
Унутрашњу стражу преузели су од црвеноармејаца, Руса, латиши, које је Јуровски довео из ВЧ, где су се углавном обављали послове крвника, стрељајући "контрареволуционаре" по налогу политичке полиције. (Латиш је био заједничко име за аустро-угарске заробљенике у Првом светском рату који су прешли на страну "црвених", а најбројнији међу њима били су Мађари.)
У јуну 1918, по Москви су се пронели гласови да је бивши цар Никола Романов стрељан. Председник јекатеринбуршког Совдепа примио је 20. јуна телеграм од секретара при Совјету народних комесара Владимира Бонч-Брујевича, који је истовремено био и шеф Лењиновог кабинета, да то најхитније потврди или демантује. Како одговор није стигао до сутрадан у подне, из Москве је упућен нови телеграм, исте садржине, који је потписао комесар Старк, али сада на поузданију адресу - главнокомандујућем Северноуралског фронта Березину. У одговору, који је Березин упутио 27. јуна на три адресе, Совнаркому, Наркому војном и Бироу за штампу ВЦИК-а, стајало је да је 21. јуна утврђено да су "сви чланови породице и сам Никола живи и да су све спекулације о његовом убиству, итд., провокација".
Тада су неки у врху бољшевичке власти, а међу њима и Лењин, још сматрали да би бившег цара требало извести на суд, па се тако једино може и тумачити ово њихово интересовање да ли је био жив или мртав.
ПОЧЕТКОМ јула 1918. из Јекатеринбурга је отпутовао у Москву Исај Голошћекин, војни командант Урала, најзагриженији заговорник идеје да би цара требало ликвидирати "по кратком поступку", без икаквог суђења. Према скици дневног реда петог сазива Совјета, заказаном за 4. јул, у чијем је раду и он требало да учествује, било је предвиђено да се између осталих донесе и одлука, с којом се он нипошто није слагао, а Свердлов делио његово мишљење, да се цар изведе на отуженичку клупу. Та "тачка" је уочи саме седнице одложена за неку бољу прилику (уз Лењинову сагласност), па је Голошћекин, узевши реч, говорио, по савету Сврдлова, само о проблему који се односио на одбрану Јекатеринбурга.
Према ономе што је рекао било је више него јасно свима у сали да са снагама с којима је располагао неће моћи да одбрани град од Колчакових јединица које су му сваким даном биле све ближе. Током говора, држећи се упутства, он ниједном није споменуо ни цара ни његову породицу, чиме је несумњиво крупно, ако не и најкрупније политичко питање које се тицало даље судбине Романових уколико град буде угрожен или падне, претворио у чисто унутрашње и тиме добио одрешене руке да га сам решава са својим сарадницима. Уз свесрдну подршку и помоћ Свердлова, и не без Лењиновог знања, разуме се.
Осокољени оваквим исходом, Голошћекинови јекатеринбуршки пајташи, ништа мање крвожедни од њега, одмах су се бацили на припреме за ликвидацију Романових. Први корак у том правцу било је именовање Јакова Јуровског за команданта страже у Кући од посебног значаја уместо ухапшеног Авдејева и одлука новог команданта да стражу унутар куће преузму његови джелати, латиши, из ВЧК (политичке полиције).
Веома конфузна ситуација у земљи ишла је на руку Уралцима да се на миру и темељно припреме за реализацију свог злочиначког плана.
ДВА дана после завршеног петог заседања совјета, 6. јула, одјекнула је бомба у згради немачког посланства која је усмртила немачког посланика грофа Мирбаха. Бољшевици су се трудили свим силама да "умире" разјарени Берлин тврдњом да иза тог атентата стоје есери, који на тај начин "желе да сруше Брест-Литовски мир", али Немци нису у то поверовали. Они су имали информацију, која је потицала од њихових обавештајаца, да су атентат организовали бољшевици, а да сада покушавају да злочин подметну својим политичким противницима како би се са њима обрачунали, па су инсистирали да одмах упуте у Москву енормно велики војни одред са задатком да установи шта се тачно збило и да заштити зграду посланства и дипломате од нових терористичких аката.
За бољшевичку врхушку то је било неприхватљиво и она је издала наређење да се ухапси цела фракција левих есера, за време партијског скупа, не би ли од њих изнудила признање да они стоје иза убиста и тако разувере Немце. На то су есери одговорили запоседањем Телефона, Телеграфа и зграде политичке полиције. Лењин је био приморан да дигне на ноге латише, ударну бољшевику песницу, како би скршио побуну есера... Али, није немирно било само у Москви. Сутрадан после убиства грофа Мирбаха, планула је официрска побуна у Јарослављу, а до побуне је дошло и у Рибинском и Мурому. Нешто касније, 11. јула побунио се и чешки корпус, који је пришао Колчаковњевим снагама.

Стрељати све Романове!

ОДМАХ по повратку у Јекатеринбург, Исај Голошћекин је упозорио команданта Куће од посебног значаја Јакова Јуровског да бившег цара треба ликвидирати и да он треба да се за то припреми. Два дана касније, 12. јула, Голошћекин је наредио да се одржи седница Исплкома Уралсовјета где је ту одлуку требало само формализовати. Усвојена је једногласно.
Сви су знали да је за једно такво крупно политичко питање била неопходна сагласност Москве и да се обазриви Голошћекин не би ни усудио да га ставља на дневни ред без климоглава Свердлова и Лењиновог одобрења. Он је на састанку Исполкома прећутао да је такву сагласност добио, али је то саопштио најужем кругу својих сарадника, члановима президијума Уралсовјета. Одлука коју је донео Исполком односила се, међутим, само на ликвидацију бившег цара, али не и његове породице. Она је одмах после доношења нестала и до данас није пронађена. Могуће и да је изгубљена приликом паничног бољшевичког бекства из града пред налетом Колчакове војске, или је, што је вероватније, уништена пре тога. У одлуци је стајало и ко се задужује за егзекуцију, па сумња да се Јаков Јуровски постарао за њено "ишчезнуће" није без основа.
ИАКО је имао усмену сагласност Сведлова и Лењина и покриће у одлуци Исполкома Уралсовјета да се стреља бивши цар, обазриви Голошћекин је чекао на још један миг из Москве, у званичној форми. Он је за дан егзекуције одредио 16. јул и све је било спремно за извршење. Дошао је и 15. јул, али не и налог из Москве. Нашавши се у паници, он је 15. јула, у 17.15 упутио телеграм Зиновјеву, члану ЦК, у то време "црвеном губернатору" Петрограда, који је био упознат са комплетним случајем и делио мишљење и Свердлова и Голошћекина да бившег цара треба стрељати без икаквог суђења. Телеграфске везе са Москвом биле су у прекиду и Голошћкин је молио Зиновјева да одмах пренесе поруку Москви да "оно што је договорено са Филипом (конспиративно име Исаја Голошћекина - прим. аут.) не трпи одлагање". А договор је био, да подсетимо читаоце, да се бивши цар ликвидира, али само ако Јекатеринбургу прети пад и опасност да Николу Романова из затвора избаве Колчакови војници. Град у том тренутку јесте био угрожен, али не у оној мери у којој се Голошћекину журило да што пре ликвидира бившег цара и потом побегне из града.
Одмах по пријему поруке, Зиновјев је упутио телеграм на адресу: "Москва. Кремљ. Свердлов. Копија Лењину" у којем је верно пренео Голошћекинов вапај, уз упозорење: "Ако је ваше мишљење супротно, одмах то пренесите Јекатеринбургу". Телеграм који је послао Зиновјев примљен је у Москви у 21.22. Он је сачуван, али не и телеграм којим је Москва обавестила Голошћекина да су СНК и ВЦИК, којима су руководили Лењин и Свердлов, сагласни да се бивши цар стреља. Нађен је, међутим, сведок који је потврдио да је порука с таквом садржином упућена Голошћекину у Јекатеринбург. Био је то Алексеј Фјодорович Акимов, некадашњи члан обезбеђења Лењина и Свердлова, доцније доцент на московском Архитектонском факултету, који је по наређењу Свердлова лично однео ту поруку до телеграфа, а затим је текст заједно с траком вратио налогодавцу, јер је овај то изричито захтевао.
ПО ПОДНЕ 16. јула, у згради Уралске ВЧК састао се у непотпуном саставу Обласни совјет Урала. Био је то, прецизније речено, састанак јекатеринбуршких моћника који су од самог почетка инсистирали, и у томе остали доследни до краја, да се бивши цар стреља без суђења. На њему су били присутни председник совјетских депутата Белобородов, председник Обласног комитета бољшевика Сафаров, војни комесар Голошћекин, члан Совјета Војков, председник обласне политичке полиције ("чеке") Лукјанов и "чекиста" и командант Куће од посебног значаја Јуровски. Окупио их је Голошћекин.
Према сећању једног од учесника, тада је била одлучена и судбина осталих заточеника у Кући од посебне важности. Предлог Јакова Јуровског да се стрељања поштеди болесни царевић није прихваћен. Одбијен је и предлог да се поштеде чланови послуге. Изузет је једино помоћник кувара Лени Седнев, који је у слободним часовима био Алексејев партнер у игри. Били су приближно истих година, а Седнев је имао времена и на претек, јер је заточеницима допремана храна споља, из војничког казана.
Голошћекин је добио у Москви "мандат" да стреља само бившег цара, непосредно уочи пада Јекатеринбурга, како не би пао у руке Колчаковим снагама, које би га после ослобађања користиле као моћно пропагандно оруђе за мобилисање маса у борби против бољшевика и, ван сваке сумње, вратиле на престо. Колчак је био једини војни командант који није подржао Николину абдикацију.
Да ли је Голошћекин, уз помоћ својих јекатеринбуршких пајташа, сам себи проширио овлашћење или је за стрељање и осталих заточеника у Кући од посебне важности накнадно добио нечију, и чију, сагласност из Москве, то се, највероватније, неке никад сазнати. Они који су га добро познавали тврдили су касније да он без једног таквог мига никад не би преузео на себе толику одговорност.
Многе одлуке у то време донете су у ходу и саопштаване су усмено. Сачуван је веома мали број писаних трагова. То важи и за телеграме, уз чију је помоћ "централа" најчешће општила са удаљеним провинцијама, у коју је спадао и Јекатеринбург. Многи телеграми су изгубљени или "нестали", а неки од њих који су преживели совјетску власт и цензуру ни до данас нису дешифровани.

Господе, шта то значи?

ПО налогу команданта Јуровског заточеници су пробуђени нешто пре поноћи, 16. јула под изговором да је град угрожен нападом Колчакових снага (што је била лаж), да би могли да страдају од залуталих метака и да је одлучено да буду пребачени на безбедније место (што је, такође, била лаж).
Први је сишао Никола Романов, носећи у наручју Алексеја, јер је малишан био толико слаб да није могао ни да хода ни да стоји. Иза Николе је ишла бивша царица Александра Фјодоровна, а за њом четири кћери. Иза њих др Боткин, кувар, лакеј и собарица. Јуровски и његов помоћник Микулин унели су у просторију три столице. Једну су понудили бившој царици, која се једва држала на ногама, другу Николи, а трећу, намењену Алексеју, ставили су насред собе.
Романови, мало изненађени овом пажњом, били су потпуно мирни, не слутећи шта их чека.
- Молим вас да сви устанете - наредио је Јуровски.
НИКОЛА је скочио са столице и дао знак супрузи да и она устане. У собу је ушло неколико латиша, од којих су двојица држали пушке у рукама. Александра Фјодоровна се прекрстила.
Наспрам војника, од којих су неки имали за појасом и по два заденута револвера, стајале су две немоћне жене - једна која није могла да се држи на ногама, бивша царица Александра Фјодоровна, и њена собарица Демидова, четири девојчице, на смрт болесни малишан и четворица беспомоћних мушкараца - бивши цар, лекар, лакеј и собар.
Јуровски је театрално иступио корак напред и обратио се бившем цару:
- Никола Александровичу, покушај ваших истомишљеника да вас спасу није успео. И, ево, у овој тешкој години за Совјетску Републику нама је поверена мисија да се обрачунамо са кућом Романових.
Зачули су се женски крици.
Никола је промрмљао: - Господе, Боже мој! Шта то значи?
- Ево шта значи - рекао је Јуровски извадивши "маузер" из футроле.
- Зар никуда не идемо? - упитао је др Боткин.
Према унапред скројеном сценарију, кад се Јуровски машио за револвер учинио је то читав стрељачки строј.
Према М. А. Медведу, једном од учесника у стрељању, даљи ток изгледао је овако:
"Јуровски је хтео да му одговори, али ја сам већ био повукао ороз мог `браунинга` и испалио први метак у цареве груди. Истовремено са мојим другим пуцњем разлегао се плотун латиша и мојих другова с леве и десне стране. Јуровски и Јермаков такође су нишанили у цареве груди. На мој пети хитац Никола је пао на леђа. Видео сам како пада др Боткин, како се на зид ослања лакеј, како кувар пада на колена. У диму од барута назирала се женска фигура која је такође пала погођена мецима Јермакова, који је већ пуцао из другог револвера. Чули су се звиждуци метака који су се одбијали од каменог зида. У соби се ништа није видело од дима. Утихнули су крици, али пуцњеви су још одјекивали. Јермаков је пуцао из трећег револвера. А онда се зачуо глас Јуровског:
- Прекините ватру!
ОДЈЕДНОМ је наступила тишина... Јаков Михаилович предложио је мени и Јермакову, као представницима Црвене армије, да констатујемо смрт сваког од чланова цареве породице... Лако рањени Алексеј лежао је преко столице. Нјему је пришао Јуровски и испалио у њега три последња метка из свог `маузера`. Он је склизнуо са столице и нашао се на поду крај очевих ногу. Ја и Јермаков опипавамо Николин пулс. Он је, сав изрешетан мецима, мртав. Проверавамо и остале и дострељавамо још живе Татјану и Анастазију.
Сада су сви мртви."
Тела су утоварена у камион који се налазио у дворишту. Возач је добио налог да крене ка месту за које је знао само мали број упућених.
Тела стрељаних заточеника утоварена су у камион и пребачена до једног пропланка, оивиченог шумом, у Верх-Истерском, удаљеном петнаестак километара од Јекатеринбурга и пет километара од најближег насељеног места, села Копјатке. Терен, препун напуштених рударских јама, деловао је сабласно. Око пропланака је постављена стража са задатком да онемогући приступ било коме.
Док је једна екипа свлачила одећу са стрељаних и прегледала сваки сантиметар њиховог доњег веша у нади да ће у њему наћи ушивено драго камење из приватне ризнице Романових, друга се бавила знатно крвавијим послом - комадала је тела ради лакшег преноса до једне од јама, која је унапред била одређена за "вечну кућу" Романових.
Неки делови тела одмах су потонули док су други плутали по води, која се, временом накупила и ту јаму практично претворила у бунар. Преко њих су набацане суве гране. Већ је почело да се раздањује када је Јаков Јуровски бацио неколико ручних бомби са намером да обруши земљу са улаза у јаму и да је затрпа. Али, улаз у јаму је био оивичен стенама и он своју "генијалну" идеју није спровео до краја.
Иако је президијум Уралсовјета предузео све што је знао и умео да се стрељање заточеника и уклањање њихових лешева изведе у највећој тајности, сви житељи Јекатеринбурга већ су у подне знали шта се догодило током ноћи. О томе су их обавестили сељаци из Копјатке, који су дошли на пијацу. Они су, поред информација понудили и доказе - делове одеће, коју су нашли у пепелу поред три велике ватре, које су још тињале. Међу њима су били и куршуми, на основу којих се дало закључити да у те ватре током ноћи нису били бачени само делови одеће, већ и неки њихови власници.

Злочин без трагова

Пише: Жика Срећковић
ПОСЛЕ читавог дан проведеног у мозгању како да се трагови злочина боље прикрију, президијум Уралсовјета је одлучио да се током ноћи изваде делови тела из рударског окна код Верх-истерска и да се "сахране" на неком другом месту, уз много више опреза.
Сви извађени остаци су најпре спаљени, а они који нису могли да изгоре преливени су сумпорном киселином - пре него што су утоварени у камион. Нова "гробница" није откривена ни до данас. Ако је веровати онима који су учествовали у тој "операцији", она се налази на "осамнаест врста од Јекатеринбурга, ка северозападу", у једној мочвари, коју су црвеноармејци продубили пре него што су у њу бацили нагореле и полусагореле остатке. Потом су их затрпали, набацали пружне прагове и преко њих прешли камионом неколико пута.
Остаци Романових који су нађени и сахрањени - нису њихови! Са тим је начисто и Руска православна црква, а то је недавно потврдила и друга ДНК анализа.
Јаков Свердлов је обавестио президијум ВЦИК 18. јула да је одлуком Уралског обласног комитета у ноћи 16. јула стрељан Никола Александрович Романов, бивши цар, због "постојања завере" (о чему постоје документа, која су "другови из Јекатеринбурга" упутили у Москву по специјалном куриру) и реалне опасности да га контрареволуционари преотму из руку совјетских власти, а да је његова породица "склоњена на безбедније место".

СВЕ три лажи је смислио и пласирао Јаков Свердлов, у присуству Владимира Иљича Лењина, који је био упознат са комплетним сценаријем, у чијој је креацији и учествовао. У том тренутку контрареволуционари су наступали према Јекатеринбургу, али су још били далеко од града и бивши цар је могао да буде пребачен на безбедниије место да се то хтело! Јекатеринбург је пао тек седам дана касније.
"Документ" о "постојању завере", које су послали "другови из Јекатеринбурга" по "специјалном куриру", а који није могао да стигне до почетка седнице президијума ВЦИК због наводно лоших и несигурних веза, није било ништа друго до превара вашарског типа. Нјега су написали Голошћекинови сарадници у просторијама Чеке (политичке полиције) и дотурили га Николи Александровичу Романову, представљајући се као завереници који жарко желе да га ослободе из канджи "црвених".
Породица Николе Романова била је стрељана кад и он, и то су врло добро знали и Свердлов и Лењин. Председник Уралске владе А. Белобородов упутио је 17. јула у увече телеграм секретару Совнаркома Н. П. Горбунову с молбом да пренесе Лењину и Свердлову да је "целу породицу задесила иста судбина као и главу" (породице) - приликом евакуације! Лењин је био упознат са садржином тог телеграма. Нјега су запленили белогардејци у јекатеринбуршком Телеграфу, а дешифровао га је један од "белих" иследника који се бавио "случајем Романових", Соколов.
Текст није сачуван, али јесте коверта, на којој се налази Лењинов рукопис: "Примљено. Лењин". Коверта се налази у Архиву КП.
Чланови Президијума ВЦИК прогутали су све ове лажи које им је сервирао Свердлов, оценили поступак Ураловјета као "правилан". Све те лажи пласиране су нешто касније и на седници Савета народних комесара, којом је руководио Лењин. СНК је такође оценио поступак "уралских другова" као "правилан".
Грађани Јекатеринбурга званично су обавештени о томе шта се збило у њиховом граду тек 20. јула! Два су разлога зашто се толико оклевало са издавањем овог коминикеа. Први је бо "практичне" природе (требало је најпре сакрити трагове злочина), а други "политичке" (чекао се став Москве, како би текстови били усаглашени). Најзад, ваљало их је усагласити и са коминикеом намењеним иностраној јавности, упућеном 21. јула путем бежичног телеграфа.

ПОРЕД цара, у Јекатеринбургу је стрељано у ноћи 16. јула 1918. још десет потпуно невиних људи. Ако се њима додају и Романови који су уморени у Перму, Алапајевском и Петропавловској тврђави, који се нису бавили политиком нити су представљали било какву реалну опасност по бољшевички режим, онда број невино убијених премашује цифру од 25. Нјихова једина кривица била је у томе што су били Романови!
Оно што је такође остало неразјашњено, то је одговор на питање зашто је Јекатеринбург био заинтересованији од било ког другог града у Русији да ликвидира Николу Александровича Романова? Засада постоји само једна натукница, из пера енглеског новинара и публицисте Роберта Вилтона, аутора књиге "Последњи дани Романових", која је објављена 1922. По њему, у питању била је јеврејска завера. Ову тезу подупро је и руски генерал и писац М. К. Дитерихс. Узнемирена таквим тврдњама, Јеврејска општина из Лондона посетила је двадесетих година Совјетски Савез не би ли утврдила колико у свему томе има истине. Она није ни могла нити је пак имала овлашћење да се бави истрагом. Задовољила се изјавом министра правде М. Сатринкевича да је то "масло" белогардејаца и на основу ње је издала оштро саопштење да се у позадини тих тврдњи крије - чист антисемитизам.
Познато је, међутим, да Никола, његов отац и деда нису волели Јевреје, а ни они њих. Организатори убиства бившег цара, Јаков Свердлов и Исај Голошћекин, као и главни егзекутор Јаков Јуровски, били су Јевреји. Већина чланова Уралсовјета који су донели формалну одлуку да се бивши цар стреља, такође су били Јевреји. Најзад, и сам Лењин је по мајци (и сада важећем закону у Израелу) Јеврејин. Да ли је то била заиста јеврејска завера или пука коинциденција?