Ovo je priča o...

Slijepac i fenjer
Ovo je priča o slijepcu i fenjeru. Dok bi izlazio noću iz svoje kuće i išao do velikog trga, na kojem se nalazio bunar, pored kojeg su se skupljali ljudi i sipali vodu, on bi u jednoj ruci nosio ćup, a u drugoj fenjer. I tako je jednom stigao do tog bunara, noseći fenjer koji svijetli. Kada je došao na red, napunio je svoj ćup i krenuo kući.
Na putu kući sretne ga neki čovjek, pa se začudi: Šta će slijepcu fenjer?!
Glasno je razmišljao: Šta će slijepcu fenjer, koje koristi ima od toga?!
Čuo ga slijepac kako šapće. Kad mu se čovjek približi, upita ga: „Šta će tebi fenjer?“
Nasmiješi se slijepac i reče: „Kad bi imalo razmislio, ne bi me to ni pitao! Zar ne vidiš da je noć i da je mrak svuda oko nas?“ Čovjek klimnu glavom i reče: „Tačno, ali kakvu korist imaš od fenjera kada si slijep?“
Slijepac reče: „Hej čovječe sa očima, nosim fenjer da me ti vidiš. Kada ga ne bi nosio, neko od prolaznika bi se mogao sudariti sa mnom, jer ne vidi dobro u mraku.“
„Kada nosim svjetleći fenjer, osvjetljavam sve oko sebe i ne može doći do sudara, te tako sačuvam svoj vrč da se ne razbije. Zar nije tako, brate?!“
Čovjek je pognuo glavu od neugodnosti: „Hvala ti na savjetu starče i na tvojoj mudrosti. Nemoj me osuđivati. Ja sam u biti neznalica i slijepac, iako vidim, a ti ne vidiš. Ti si razborit i pametan, iako ne vidiš! Primi moje izvinjenje. Da sam dobro i ispravno razmišljao, ne bih ni postavljao takvo pitanje!“
Kako bi bilo dobro kada bi čovjek iskoristio sve blagodati što mu je život dao, kako se ne bi pokajao i osramotio, kako ne bi ispao neznalica!

Prema pisanju "Srbskih novina" iz 1856. godine, u Beogradu su bila postavljena dva opštinska fenjera - jedan na Terazijama, a drugi na opštinskoj kući. Fenjeri su u to doba sporadično postavljani ispred kafana ili prodavnica.

O ovome razgovaramo sa kustosom Muzeja nauke i tehnike Zoricom Civrić, autorom izložbe i knjige "Život u Srbiji uoči elektrifikacije". Ona nas vraća u pomenutu godinu, kada je za upravnika Beogradske opštine postavljen Nikola Hristić, čijom zaslugom je ulično osvetljenje značajno unapređeno.

Fenjeri i gas

- OPŠTINA je 1856. godine nabavila šest novih fenjera za ulično osvetljenje, a trošak od 1.000 forinti raspodeljen je između 400 kuća koje su se nalazile u ulicama u kojima su fenjeri postavljeni - govori za "Beogradske priče" Civrić. - Iste godine doneta je naredba da svi vlasnici gostionica, mehana i kafana moraju pred svojim radnjama predveče paliti fenjer i ne smeju ga gasiti do deset sati uveče. Ukoliko ne bi postupili po naredbi, vlasnici su rizikovali da im radnja bude zatvorena.

Tako je Beograd, na novu 1857. godinu, osim prva dva, dobio još 360 fenjera. Službu javnog osvetljenja obavljale su fenjerdžije, a kao izvor svetla koršćene su najpre "milikerc" sveće, potom ulje, a kasnije gas. Fenjerdžije su sa malim merdevinama išle od jednog do drugog, čistili su stakla i pripaljivale fenjere.

ZAGARAVLjENA STAKLA
Prilikom priključenja prve električne rasvete u kafani "Kod Skupštine", 1880. godine, većina gostiju nosila je zagaravljena stakla. Kako objašnjava Zorica Civrić, tada je postojala bojazan da se od jake električne svetlosti može oslepeti.
U sačuvanim izveštajima piše kako je 1884. godine u Beogradu bilo 611 opštinskih i 285 mehandžijskih fenjera "koji se svi ukupno pale svake večeri". U 1891. godini opština Beograd imala je 16 angažovanih fenjerdžija, a kao gorivo korišćen je petrolej.

- Prva instalacija gasnog osvetljenja postavljena je 1869. godine u Narodnom pozorištu - dodaje Civrić. - Tada je otvoreno novo, stalno zdanje pozorišta, a specijalna instalacija za proizvodnju gasa - "gasara" izgrađena za ove potrebe nalazila se na uglu Dositejeve i Ulice braće Jugovića. Tako je otvaranje nove zgrade pozorišta bilo pod svetlošću gasnih lampi, a na samom ulazu bile su postavljene dve takve svetiljke i njih smatramo prvim gasnim svetiljkama gasnog osvetljenja.

Stiže elektrika

POTREBA za boljim kvalitetom življenja nametala je usavršavanje načina javne rasvete.

- Beograd je prvi grad u Kraljevini Srbiji koji je 6. oktobra 1893. godine dobio električnu javnu rasvetu - kaže Civrić. - Do tada u gradu su bile postavljene dve električne lučne lampe koje su snabdevane električnom energijom iz individualnih izvora.

Prva električna svetiljka upaljena je u Beogradu u leto 1880. godine ispred kafane "Kod Skupštine" vlasnika Petra Jovanovića Šapčanina, na mestu gde se danas nalazi zgrada "Elektrodistribucije Beograd".

- Zamena gasnog osvetljenja električnim nije ostavila Beograđane ravnodušnim. Gosti kafane su klicali: "Živela elektrika! Smrt fenjerima!"


Pa ipak, nije sve išlo tako lako kao što bi se dalo pomisliti u prvi mah. Naša sagovornica prikupila je i mišljenja onih koji su pronalazili važne razloge da se suprotstave uvođenju ove novotarije.

- U toku radova na postavljanju prve električne mreže pojedini građani, zanatlije i novinari iznosili su mišljenje da uvođenje električnog osvetljenja unosi nemir u svakodnevni život. Smatrali su da "elektrika", kako je električna stuja dugo nazivana, donela mnogo lošeg i da je unakazila grad postavljanjem ružnih stubova, da je donela epidemiju difterije zbog kopanja jama za podzemne kablove i izazvala nesrećne slučajeve usled dodira strujnog kabla. Protivljenje i nezadovoljstvo bili su izazvani i time što je osvetljen samo centar grada.

Pored stubova sa električnim lučnim lampama, izvesno vreme zadržani su i stubovi sa fenjerima, jer je često dolazilo do nestanka ili prekida struje dok sistem nije stabilizovan.

Kraj gasnih lampi

NAVIKNUTI na gasne lampe, Beograđani su sporo dopuštali električnim novotarijama da im menjaju stečene navike. Civrić kaže i da su gasne lampe po kućama ustupale mesto električnim sijalicama sporije nego što se do desilo sa uličnim fenjerima.

- Primer te pojave je elektrifikacija domova u Abadžijskoj ulici, današnjoj Ulici kraljice Natalije. Električno osvetljenje nije uvedeno u sve domove ni do 1908. godine. U mnogim kućama u toj ulici, kao i u mnogim ulicama današnjeg centra grada, "elektrika" je uvedena tek pred Prvi svetski rat, pa čak i u toku rata, kada je bila velika nestašica petroleja.


NOVI ZANAT

Sa električnim osvetljenjem pojavila se u Beogradu i nova vrsta zanata. To su bili elektromonteri. Kada je uvođeno javno električno osvetljenje, prve radove izvodili su stranci, koji su potom ostajali u gradu i otvarali svoje radnje.

- Cene njihovih usluga premašivale su stvarne vrednosti njihovog posla - kaže Civrić. - U početku su u gradu postojale tri radnje domaćih vlasnika, ali posle nekoliko godina naši ljudi su izučili elektromonterski zanat i počeli njime ozbiljno da se bave.

RASVETA U EVROPI

Ulično osvetljenje pojavljuje se u evropskim gradovima u drugoj polovini 17, i početkom 18. veka. Kako objašnjava kustos Zorica Civrić, u Parizu su 1667. godine prvi put upotrebljene uljne lampe za osvetljavanje ulica, a ista vrsta uličnog osvetljenja uvedena je 1679. u Berlinu, a 1702. u Lajpcigu.

- Početkom 19. veka za osvetljenje ulica počeo je da se koristi gas. U Londonu je takva rasveta uvedena 1814, a u Berlinu 1826. godine.

Petrolejsko osvetljenje s fenjerima na ulicama i petrolejkama u kućama predstavljalo je u Srbiji polovinom 19. veka privilegiju samo uređenijih gradova i varoši. Policijska služba propisivala je obavezu postavljanja, kao i mesto i broj uličnih fenjera sa uljnom ili petrolejskom lampom, ili lojanicom.


RASVETA U OKOLNIM VAROŠIMA

Početkom 19. veka počela je prva ulična primena fenjera sa svećom u Novom Sadu, a pontonski most, koji je povezivao Novi Sad sa Petrovaradinom, noću je štedljivo osvetljavan da bi se "prolaznici sačuvali od nesreće". U tom gradu 1888. godine izgrađena je prva gasara i uvedeno je gasno osvetljenje ulica.

Do tada su grad osvetljavali fenjeri. Paljeni su 20 dana u mesecu, a deset dana je, smatralo se, "mesečina i ne pale se".

Kada su u Subotici prvi put pokrenuli akciju za osvetljenje gradskih ulica i kada je u tu svrhu trebalo obezbediti novac od građana, pojavili su se i protivnici te ideje, koji su govorili: "Ne treba nam to osvetljenje, jer pošten čovek ide spavat' rano, a bitanga neka lomi glavu".

U Pančevu su prve ulične fenjere iznele kafedžije, a posle 1839. godine Magistrat je doneo odluku o formiranju Gradskog fenjerskog fonda. U 1858. godini grad je osvetljen sa 152 lanterne u kojima je gorelo ulje, a pet godina kasnije taj broj je udvostručen.

Priča o beogradskom kuvaru koji se usprotivio sviranju pjesme "Lili Marlen" u skadarlijskom restoranu i zbog toga dobio otkaz prethodnih dana izazvala je veliku pažnju javnosti.

Mišljenja su podeljena: neki su tvrdili da je kuvar nepravedno otpušten zato što je smatrao da pjesma koja se povezuje sa nacistima ne treba da se svira usred Beograda, dok drugi tvrde da je "Lili Marlen" pjesma kao i svaka druga i da u njoj nema ničeg što bi trebalo da nas asocira na Rajh.

U toj buci, izdvojio se komentar čitaoca portala B92 Slavena Radovića, koji je želio da sa javnošću podijeli istorijat ove pjesme. Njegov tekst vam u cijelosti prenosimo:

Retki su pojedinci koji nisu čuli za "Lili Marlen", međutim, još ređi su oni koji znaju celovitu priču o razvoju događaja koji su ovu pesmu načinili tako poznatom i voljenom širom planete. Priča o njoj počinje ratne 1915. godine, kada je hamburški učitelj Hans Lajp mobilisan i poslat na Istočni front. Tamo daleko, u dodiru sa tugom, napisao je jednu od najlepših ljubavnih pesama dvadesetog veka. Znajući dobro vojničku muku svojstvenu svakom ratu, verno ju je ovekovečio stihovima u kojima su se sa razlogom pronašli vojnici mnogih armija.

Ipak, bilo je potrebno 23 godine da pesma bude primećena. Nakon toliko vremena, za nju se zainteresovao poznati nemački kompozitor filmske muzike Norbert Šulce, koji 1938. odlučuje da ispiše note za „Lili Marlen". Hans Lajp je prvobitno pesmu nazvao "Devojka pod fenjerom", međutim, zvanično je objavljena pod nazivom "Pesma mladog vojnika na straži". Njen najkraći i najpoznatiji naziv je takođe skovao Lajp, kombinujući ime svoje devojke - Lili, sa imenom prijateljice - Marlen.


Postoje spekulacije da su zapravo u pitanju imena dveju „prijateljica noći" sa kojima je Lajp provodio svoje vojničke dane, međutim, ignorisaćemo ih pošto bi takav scenario teško objasnio izrazitu sentimentalnost ove pesme. Bilo kako bilo, kompozitor Šulce je odabrao Lale Andersen, do tada nepoznatu kabare pevačicu, da svojim glasom oživi Lajpove stihove. Nekoliko nedelja pred početak Drugog svetskog rata, pesma je snimljena i ubrzo je izdata ploča. U tom trenutku „Lili Marlen" nije doživela neki naročit uspeh, niti se po nečemu isticala u moru sličnih pesama. Izdata je u simboličnih 700 primeraka. Kao i za mnoge stvari u istoriji, bio je potreban rat da bi se proslavila.

Sve do 1941. godine pesma je bila obavijena velom anonimnosti, međutim nakon okupacije Jugoslavije, čudnim spletom okolnosti, Radio Beograd će stupiti na istorijsku pozornicu i ovoj pesmi obezbediti večnu slavu. Nove nemačke vlasti su Radio Beograd pretvorile u "Vojnički radio Beograd" (Soldatensender Belgrad) uvidevši dobru pozicioniranost i jake radio-predajnike koji su omogućavali da se njegov program prati i na severu Afrike, na ratištu koje je u tom trenutku dobijalo sve veći značaj.

Karl-Hajnc Rajntgen, oficir zaposlen u radio-stanici, dobio je naređenje da nabavi nove ploče, pošto je Radio Beograd imao veoma skromnu zbirku. Po povratku sa odsustva u Beču, Rajntgen sa sobom donosi nekoliko kutija ploča, među kojima se našla i „Lili Marlen". Pošto je i nakon toga radio oskudevao u broju muzičkih numera, Rajntgen je bio prinuđen da često iznova pušta iste pesme. Upravo je ovaj nedostatak ploča u Radio Beogradu „Lili Marlen" dodelio mesto u istoriji, budući da je Rajntgen ovu pesmu naročito često puštao.

Postepeno se između nemačkih vojnika i „Lili Marlen" rađala velika ljubav. Uprkos tome, ljudima iz nacističkog vrha, poput Gebelsa, ta pesma se nije dopadala. Smatrali su je isuviše sentimentalnom i posve opasnom po moral vojnika. Vrsta emocija koju je ta pesma budila, nije bila potrebna njihovom vojniku. Uz to, do Gebelsa su došle vesti o romansi Lale Andersen sa jednim Jevrejinom. Bilo je to dovoljno da pesma prestane da se emituje.

Radio Beograd je ubrzo bio obasut pismima nemačkih vojnika sa svih meridijana sa istim zahtevom – „vratite nam Lili". Na Gebelsovo iznenađenje, jedan od najvećih vojskovođa Nemačkog rajha, Ervin Romel, takođe je digao glas. On, kao i njegov Afrički korpus, obožavali su pesmu. Jednom Romelu je bilo teško reći ne, tako da je pesma vraćena u etar. Štaviše, od tog trenutka je bila uvrštena u redovni program, tako što je svako veče emitovana u 21:55.

Koliko su ovu numeru obožavali i saveznički vojnici, najbolje svedoče reči legendarnog britanskog komandosa Ficroj Meklejna, koji je nakon službovanja u Africi bio Čerčilov čovek od poverenja za kontakt sa Titom. U svojim memoarima on beleži:

"Njen promukli, senzualni, nostalgični glas, sladak poput šećera, dopirao je do vas, uz lagani tempo zarazne melodije, sa bolesno sentimentalnim rečima. Beograd... Evropski kontinent je delovao tako daleko. Pitam se kada ću ga videti ponovo i kako će izgledati, kada ponovo stignemo tamo".

Godinu dana kasnije, 1943. kada ga je sudbina odvela u Jugoslaviju, bio je bliži „Lili Marlen" više nego ikada.

"Već nekoliko meseci, cvet Afričkog korpusa vene iza bodljikave žice savezničkih logora. Ipak i dalje u 10 uveče dolazi Lale Andersen, pevajući svoju posebnu pesmu, sa istom srceparajućom slatkoćom, po kojoj smo je znali još u pustinji. Beograd je i dalje daleko. Ali sada, postao je naš konačni cilj, koji Lili Marlen i njena nostalgična pesmica na neki način sada simbolizuju."

Na Ficrojevu žalost, Sovjeti su bili ti koji su prvi stigli u Beograd i utišali Lili Marlen, mnogi bi tada pomislili, za sva vremena.

Međutim, Lili je nastavila da živi posle rata još više. Otpevana je na 48 jezika u preko 200 verzija. Naročito se proslavila verzija Marlen Ditrih, koja joj udahnula nešto drugačije, romantičnije tonove.

Na našim prostorima pesmu su popularizovali Lepa Lukić, Toma Zdravković, a na posletku i Ekstra Nena, bez dileme, banalizujući je. Njena prava priroda, bez obzira na dopadljivu melodiju, ispunjena je setom. Kroz nju se provlači tanatos, podjednako koliko i eros. U svim verzijama osim originalne, potiskuje se mračni obrt na samom kraju pesme u kom se shvata da je glavni akter pesme mrtav i da zapravo celu pesmu peva obraćajući se Lili sa onoga sveta.

Pred kasarnom
Pred glavnom kapijom,
Stajao je jedan fenjer
I stoji još pred njom
Ako se ponovo budemo videli
Kod tog fenjera ćemo stati
Kao nekad, Lili Marlen
Kao nekad, Lili Marlen.

Naše dve senke
Izgledale su kao jedna
Po tome je video svako
Koliko se volimo
I svi ljudi neka vide
Pod svetlom kako stojimo
Kao nekad, Lili Marlen
Kao nekad, Lili Marlen.

A u to poviče stražar
I trubač zasvira povečerje
To može koštati tri dana
„Druže, dolazim odmah"
Kažemo jedno drugom „doviđenja"
A tako sam želeo da odem sa tobom
Sa tobom, Lili Marlen
Sa tobom, Lili Marlen.

Fenjer zna tvoj korak
I tvoj lepi hod
Svaku noć on gori
A mene je već zaboravio
I ako mi se dogodi najgore
Ko će kod fenjera stajati
Sa tobom, Lili Marlen?
Sa tobom, Lili Marlen?

Iznad ovog tihog mesta
Duboko pod zemljom
Uznose me kao u snu
Tvoje ljupke usne
I kad se zatalasa magla u ovim kasnim satima
Stajaću kod tog fenjera
Kao nekad, Lili Marlen
Kao nekad, Lili Marlen.

Prvi pisani tragovi o prostituciji u Beogradu potiču iz 19. veka i oni govore da je sedište ovog oblika “privređivanja” bilo u Zemunu, u Ribarskoj ulici. Pored Zemuna, prostitutke su bile i na Dorćolu, Savamali, kao i na Vračaru, piše portal Medio.rs
U to staro doba doduše, era “crvenih fenjera” se u Parizu, Beču i Budimpešti pamti po romantičnim slikama, prekrasnim fotografijama, ljubavnim pesmama i romanima umetnika, pa su danas Nacionalni muzeji i arhivi, Francuske, Austrije i Engleske, krcati golišavim slikama i fotografijama, uzbudljivim romanima, kostimima, i ambijentalnim predmetima zbog kojih su mnoga imena prodavačica ljubavi i njihovih mušterija pamte vekovima.
U Beogradu, o tom dobu čitamo isključivo iz policijske i arhive ginekologa koji su lečili prostitutke. Međutim ni to nije malo. Iz tih dokumenata vidimo da su policajci i tada lovili kurtizane (uglavnom gde to rade i današnji, ispod Zelenog Venca, i blizu takozvanog Pica parka kod Ekonomskog fakulteta), ali ne da bi ih kažnjavali. Odvodili su ih lekarima koji su se decenijama borili s epidemijama polnih bolesti. Dokaz za to je ginekološki sto i ordinacioni instrumenti, stari više od 100 godina koji se i danas čuvaju u Lekarskom društvu u Beogradu.
Na svu sreću, istoričari su na osnovu drugih materjala uspeli da rekonstruišu tu pojavu u to doba – prizor siromašnih devojki koje babe provodadžike nude na prodaju perverznim muškarcima, lepotica koje su gazde kafana dovodili iz unutrašnjosti, menjali im sukanu suknju glamuroznim haljinama, a onda ih, u sobama iznad kafane, prodavali svojim gostima, kao prilog posle ručka ili večere, i to za istu cenu po kojoj se plaćao i obrok.
Kurtizane su očigledno bile zlostavljane, postoje podaci da su imale i po 14-15 mušterija dnevno. Nisu, međutim, imale izbora. Njihov se zanat izlegao pošto su tada, u većini, neškolovane žene, dobile priliku da legalno rade. Tursko-srpski ratovi izrodili su mnogo udovica i siročića i one su se u gradovima Srbije zapošljavale po kafanama, prvo kao kuvarice, sobarice i kelnerice, a onda i kao prostitutke.
Iako su se kasnije, početkom 20. veka, osamostaljivale i svojim zanatom zarađivale više, nijedna od njih nije ostavila trag u literaturi, među umetnicima. Baš kao što se ne mogu naći podaci o njihovim mušterijama, iako ih je sigurno bilo i među najznamenitijim Srbima. To se pouzdano vidi iz beleški koje je ostavio načelnik tadašnje policije Tasa Milenković. U jednoj on govori o mnogim, bogatim, a zlim ljudima koji neviđeno bludniče s kurtizanama, a pominje i muškarca koji je u te svoje perverznosti upleo i svoju suprugu. Imena na žalost nije smeo da zapisuje, pa se danas ne zna njihov identitet.
Mnogo se više spisa sačuvalo o scenama koje su za nekadašnje Beograđane predstavljale pravu zabavu. One su se godinama ponavljale dva puta nedeljno, utorkom i petkom kada je špalir kurtizana pod punom večernjom opremom, sa mnogo šminke i ukovrdžanim ili ispeglanim punđama, odlazilo na lekarski pregled. Grupe su pratili žandarmi, ali one su visoko podignutih glava koračale ka ginekološkim ordinacijama i nisu se obazirale na pogrdne povike koje su im usput upućivale primerne žene i dečurlija.
Scene odlaska na kolektivne ginekološke preglede predstavljala je pravi mamac i za tadašnje novinare koji su je podrobno opisivali iz broja u broj. U jednom od tekstova iz 1889. godine pominje se i “Mala Julče”, kurtizana koja se očigledno posebno svidela autoru teksta. Pisalo se i o ekskluzivnim kurtizanama koje su iz austrogarskih zemalja dolazile na dvonedeljno gostovanje u Beograd.
prostitutke u 19. veku / foto: getty
PROSTITUTKE U 19. VEKU / FOTO: GETTY
Zakoni – Javni red bluda i bludionica
Kulturološki stav države prema prostituciji u Srbiji, krajem 19. veka nije se menjao. Bio je isti kao onaj koji vrca iz sačuvanog dokumenta u kojem Knez Miloš, direktno u pero Vuku Stefanoviću Karadžiću, diktira kaznu šibanjem za dvoje preljubnika, nazivajući je “je*ačinom Selevčana”.
Korzo kroz stari Beograd
Zato su demokratske snage pokušavale nešto da promene. Želele su da pojavi daju notu koja je kurtizane i njihov zanat pratila u Parizu i Beču, gde su one bile muze.
Ali “crveni fenjeri” u Srbiji nisu tinjali romantično. Ministar “vnutrenih dela” je 10. decembra 1871. godine, pod brojem 10072, po Knjaževini razaslao raspis “javni rad bluda i bludionica”. Tako je u Beogradu počeo da radi prvi bordel (kupleraj) koji su Srbi brzo prozvali “zavod za ljubav”. Sve je bilo uokvireno u pravila, a zakon je usavršavan i poboljšavan (“regulisanje prostitucije i teranju javnog bluda”) godine 1881, pa 1884, onda 1900. i tako redom – sve dok “đeneral” Živković, u vreme Šestojanuarske diktature 1929. godine, nije pogasio “crvene fenjere” jer je smatrao da su i oni “poluga haosa” koji je bio zahvatio nesrećnu Kraljevinu Jugoslaviju.
Istorija – Sve je isto samo njega nema
Ponovni apeli demokratske javnosti kojima se zahtevalo da se prostitucija ponovo legalizuje zbog strašnih epidemija, podneti su 1935. Te godine je “slobodna ljubav”, izmakla kontroli i u prestonici (i širom Kraljevine) donela strahovitu epidemiju “venerije” (svih vrsta teških polnih bolesti).
Od tripera i gonoreje obolevala su čak i deca koja su zaražena zajedničkim porodičnim rubljem i sanitarijama. Bila je to prava lavina pritisaka na tadašnje ministre, koja na žalost nije dobila pozitivan odgovor do danas. Beogradskom ulicom Gavrila Principa,(u kojoj je inače i zgrada sadašnje galerije Manakova kuća – nekadašnjeg harema i legla kurtizana), i danas, svake večeri šetaju prodavačice ljubavi čekajući svoje mušterije.
Jedan od istorijskih dokumenata na ovo vreme je i dnevnik austrijskog poslanika Benjamina Kalaja, u kojem su opisane njegove ljubavne avanture sa viđenim Beograđankama.
Fenjeri – Neuspele policijske racije
Epidemije polnih bolesti naterali su policiju da po Beogradu krajem 19. i početkom 20. veka, izvodi stalne racije. Iz sačuvanih izveštaja o njima vidi se da, primera radi, u najvećoj raciji 1900. na Vračaru nije pronađena nijedna prostitutka, a policija Terazijskog kvarta poslala je “izvestije”: “U našem kvartu uhvatili smo 10 podvodačica, 5 devojaka koje su u bludničenju zatečene sa uglednom i poznatom varoškom gospodom… Pet devojaka koje su vodile tajnu ljubav odmah su se razbežale od svodilje tako da ih nismo mogli uhititi i privesti u apsanu. Dve devojke su pobegle prema Savamali, dve u Varoški kvart, a peta je pobegla za Pančevo. Ni naš agent ni žandar nisu je stigli”…
Lekari – Gradski fizikus zadužen za narodno zdravlje
Lekarske preglede prostitutki, obavezne Zakonom, plaćali su gazde mehana u kojima su radile. A njih je najviše bilo na Dorćolu i Savamali, gde su inače pristajali i brodari. Jedna od njih bila je u kući koja je podignuta oko 1830. i sačuvana je kao poslednji primerak stare varoške kuće Beograda i reprezent istočno-balkanske arhitekture. Kuća je bila i harem i pošta i legat i kafana i pekara, a sada je galerija koja je dobila ime po čuvenom starom fotografu, i u njenoj stalnoj postavci su nošnje i nakit iz 19. veka.
Crveni fenjeri polovinom 19. veka najpre su se upalili u neposrednom susedstvu prestonog srpskog grada – u Zemunu u Ulici ribarskoj. Kad su se preselili u Beograd zasvetleli su na Dorćolu u Vidinskoj, i u Ulici cara Dušana, a zatim i u drugim varoškim kvartovima, ali uvek pod “nadzirateljstvom” policije i gradskog fizikusa zaduženog za narodno zdravlje. Kad je gazdama postalo skupo da plaćaju lekarske preglede, a kurtizanama mučno da zaradu dele s tadašnjim makroima, prostitucija se preselila u privatne stanove, po budžacima, ispod mostova.

Zadovoljstvo ili zločin: ​Ovo je 10 najpopularnijih destinacija za "seks turizam"

Seks turizam, o čijoj svrsi govori sam naziv, jedna je od najprofitabilnijih oblasti za određene zemlje
Većina ljudi planira putovanja prema ponudi zabavnih aktivnosti - od obilazaka do gastronomskih specijaliteta. Ipak, postoje i oni koji traže nešto izvan uobičajenih turističkih atrakcija.
Seks turizam, o čijoj svrsi govori sam naziv, jedna je od najprofitabilnijih oblasti za određene zemlje. Premda su većina klijenata muškarci, a većina "zaposlenih" žene, postoje i izuzeci. U ovoj više milijardi dolara vrednoj industriji, postoji legalnih i ilegalnih zadovoljstava - u zavisnosti od lokalnih zakona.
Ovo su najpopularnije "seks destinacije" sveta:

Dominikanska Republika
Mnoge karipske zemlje su popularne među "seks turistima", a Dominikanska Republika nije izuzetak. Procenjuje se da između 60.000 i 100.000 žena radi u seks industriji, a veliki broj dolazi i sa susednog Haitija.
Iako prostitucija nije nelegalna, seks sa maloletnicima jeste, a nažalost, većina radnica ima ispod 18 godina.
Pixabay, Ilustracija: Dominikanska RepublikaFoto: Pixabay, Ilustracija: Dominikanska Republika

Kambodža
Uprkos veoma striktnim zakonima o prostituciji, Kambodža je jedna od najpopularnijih seks destinavija, najviše zbog toga što se ovi zakoni u praksi gotovo nikada ne sprovode.
Burna istorija i siromaštvo izazvali su procvat prostitucije među maloletnicima, koje roditelju često prodaju kao seks robove. Devičanstvo je veoma cenjeno pa jednu od naročito privlačnih "atrakcija" za bogate i devijantne predstavljaju takozvane "aukcije nevinosti".
Profimedia, Prostitucija u KambodžiFoto: Profimedia, Prostitucija u Kambodži

Holandija
Amsterdam je već godinama poznat po distriktu "Crvenih fenjera", a ono po čemu se ovaj grad izdvaja jeste određeni standard, odnosno profesionalizam u seks industriji. Naime, prostitucija je strogo regulisana zakonom, tako da se veoma vodi računa ne samo o starosnom dobu seks radnika, več i o njihovoj bezbednosti, zdravlju i higijeni.
Pixabay, Distrikt Foto: Pixabay, Distrikt "Crvenih fenjera" u Amsterdamu

Kenija
Kao i na mnogim mestima na ovoj listi, pokretač seks industrije u Keniji jeste siromaštvo. Prostitucija među mladim devojkama dovela je između ostalog i do strašne epidemije HIV-a, a žrtve strašnog trenda su često i devojčice od samo 12 godina.
Uprkos velikim problemima sa HIV-om, kenijska policija ne pokušava da se izbori sa seks industrijom, naprotiv, ohrabruje je zbog priliva novca od turista.
Profimedia, Kenijske prostitutke u razgovoru sa predstavnikom policijeFoto: Profimedia, Kenijske prostitutke u razgovoru sa predstavnikom policije

Filipini
Iako je prostitucija ilegalna i za nju je predviđena drakonska kazna, na Filipinima trenutno ima oko 500.000 seks radnica, koje se najčešće predstavljaju kao promoterke barova.
Najveći broj klijenata dolazi iz Istočne Azije i Zapadne Evrope, a prema nekim podacima čak 60 odsto turista dolazi isključivo zbog seksa.
Profimedia, Bordel na FilipinimaFoto: Profimedia, Bordel na Filipinima

Kolumbija
Ova južnoamerička zemlja, inače poznata po narko kartelima, ušla je i na seks turističku mapu sveta, pre svega zbog neverovatno niskih cena prostitucije i idealizovane predstave o latino ženama.
AP, Prostitutke u KolumbijiFoto: AP, Prostitutke u Kolumbiji

Indonezija
Kao i većina seks destinacija Azije, i Indonezija se bori sa maloletničkom prostitucijom. Osim velikog broja ilegalnih bordela, postoje i takozvani "seks krugovi" na društvenim mrežama, preko kojih se u Indoneziji stiče uvid u svojevrstan "katalog" prostitutki, sa sve ocenjivanjem usluga.
AP, Prostitutke u IndonezijiFoto: AP, Prostitutke u Indoneziji

Španija
Gradovi kao što su Ibica, Madrid i Barselona već dugo su omiljena lokacija za noćni život, a od skoro i zbog seks turizma. Sa novootvorenim distriktima "Crvenih fenjera" u Madridu i Barseloni, počelo je interesovanje za špansku seks ponudu, a veliki broj žena iz Južne Amerike samo je doprineo njenoj popularnosti. Nažalost, većina njih su, prema izveštajima organizacija za ljudska prava, bukvalno robinje industrije.
Reuters, Prostitutka u ŠpanijiFoto: Reuters, Prostitutka u Španiji

Brazil
Brazul je oduvek bio poznat po egzotičnoj lepoti žena, plažama i karnevalu. Poslednjih godina, postao je i jedna od najpopularnijih seks destinacija na svetu, iako vlada ulaže ozniljne napore u suzbijanje ove industrije.
Reuters, Ilustracija: BrazilFoto: Reuters, Ilustracija: Brazil

Tajland
Imajući u vidu popularnost "Crvenog distrikta" u Bangkoku, može se reći da je Tajland ubedljivo najomiljenija seks destinacija na svetu. Zakoni o prostituciji su nedefinisani, a i istorija zemlje prilično je seksualno obojena.
Mnogi Tajlanđani veruju da je prostitucija neotuđiv deo njihove kulture i zaista "najstarija profesija na svetu".
U seks industriji na Tajlandu radi oko 3 miliona ljudi, a osim žena prisutan je i veliki broj travestita i transvestita. Prema nekim podacima, čak milion "zaposlenih" u seks industriji ima ispod 18 godina, a veliki broj njih je prodat u roblje.