Vremeplov – Evropska prvenstva u fudbalu

1960. - domaćin Francuska

Prvi šampion Evrope bio je SSSR, lako je to mogla da bude i Jugoslavija ali nije. Tadašnja završnica  takmičenja igrala se pod nazivom Kup evropskih nacija i u njoj je bilo mesta samo za četiri ekipe. Nakon što je u polufinalu SSSR bio bolji od Čehoslovačke sa glatkih 3:0, Sovjeti su se namučili protiv Jugoslavije. „Plavi“ su imali prednost do 70. minuta kada je Meterveli poravnao rezultat, pre toga u finišu prvog poluvremena Galić je doveo Jugoslaviju u vođstvo. Pobednik je rešen u nadoknadi vremena, Ponedeljnik je golom sedam minuta pre kraja doneo prednost „Zbornaji“ i pehar je otišao iza „Gvozdene zavese“. Nepravedno bi bilo ne spomeniti sjajan meč koji je Jugoslavija igrala u polufinalu protiv Francuske. Domaćin turnira je imao lepu zalihu pred poslednjih 15 minuta igre (4:2) ali onda je usledio preokret, za samo 5 minuta Jugosloveni su postigli čak tri pogotka i otišli su u borbu za zlato. Interesantno je da je i pre 56 godina finalni meč igran 10. jula.

1964. – domaćin Španija

Četiri godine kasnije SSSR je morao da preda krunu ali tek nakon neizvesne borbe u finalnom meču u Madridu protiv domaćina Kupa nacija. Španija je osvojila svoju prvu evropsku titulu i dugo je to za Špance bila i jedina, sledeću su dočekali nakon skoro pola veka, posle 44 godine opet su bili na krovu Evrope ali o tome kasnije. U finalu tog Prvensta Evrope, opet je bilo jako neizvesno, kako su na prethodnom šampionatu osvojili titulu tako su sada Sovjeti morali da je prepuste srećnijem timu. Viđena su dva rana pogotka, do 7. minuta bilo je 1:1, povela je Španija u 5. a izjednačenje je usledilo dva minuta kasnije. Ovoga puta nije bilo produžetaka ali je neizvesnost oko novog/starog prvaka trajala jako dugo, čak do 85. minuta kada je viđen pobedonosni pogodak, za veliko slavlje i za titulu. Strelac Marselino Martinez. Mađarska je nakon produžetaka osvojila treće mesto, savladavši Dansku u borbi za bronzu sa 3:1.

1968. – domaćin Italija

Te godine, opet je domaćin završnog turnira osvojio pehar i opet je Jugoslavija poklekla u finalu. Ovoga puta u ponovljenom susretu. Naime, na osnovu tadašnjih propozicija, na osnovu kojih, u slučaju nerešenog rezultata nakon produžetaka nije bilo penala, već je morao da se igra novi meč. Ali krenimo redom, Italijani su opravdali svoj ugled, da imaju sreće, nećemo reći više od čega, ali možemo reći više od koga. Oni su, iz današnje perspektive rečeno, na krajnje neverovatan način došli do titule. U 210 minuta igre, koliko su odigrali u polufinalu i finalu nisu pobedili a nisu izvođeni ni penali a oni su osvojili titulu. Kako? Lepo, u polufinalu su igrali bez golova protiv SSSR a onda je, opet po važećim propozicijama, bacanjem novčića odlučeno da u finale ide Italija! Jugoslavija je u drugom polufinalu savladala Englesku golom Dragana Džajića 4 minuta pre kraja meča.
Drugo finale za Jugoslaviju ali opet ništa od zlata. U poslednjem meču na turniru, utakmica je igrana u Rimu, Jugoslavija je povela golom Džajića u finišu prvog poluvremena ali opet nije izdržala do kraja, kao i osam godina ranije primljen je gol u završnici utakmice, Domengini je izjednačio u 80.minutu. U produžecima nije bilo golova pa je dva dana kasnije odigran novi duel. Tu je domaćin bio dominantan i već nakon prvog poluvremena sa dva gola obezbedio je pobedu i pehar, Italija – Jugoslavija 2:0. treći su bili Englezi a Sovjeti četvrti. Možda od tada datira da se za nekoga ko ima sreće kaže „Talijan“.

1972. – domaćin Belgija

Prva titula za Nemce. Opet završnica nije mogla da prođe bez SSSR, i ovoga puta ostali su bez titule ali su pokazali da su ako ne najbolja fudbalska nacija u tom trenutku, onda sigurno reprezentacija koja u kontinuitetu igra najbolje. Možda ne i najlepše, ali SSSR je uvek igrao na rezulltat i igre koje su pružali igrači „Zbornaje kamande“ davala je rezultate. Finalni turnir igran je u Belgiji ali domaćin nije imao priliku da igra za torfej, stao je u polufinalu, bolja je bila ekipa Nemačke. „Panceri“ su u Antverpenu bili bolji za gol, bilo je 2:1, a istovremeno u Briselu slavio je SSSR protiv Mađarske 1:0. U finalu do tada najčistija situacija, ako su u prethodna tri viđeni neizvesni mečevi ovde neizvesnosti nije bilo. Nemačka je slavila veoma ubedljivo 3:0 i došla je do svoje prve, od ukupno tri osvojene, titule prvaka Evrope. Treća je bila selekcija Belgije, Mađari su završili kao četvrti.

1976. domaćin Jugoslavija

Treća nije bila sreća za Jugoslaviju. Ni činjenica da su igrali na domaćem terenu nije pomogla. Stali su „Plavi“ u polufinalu protiv branioca titule, iako su nakon prvog poluvremena imali prednost od dva gola. Nemci su još jednom igrali do kraja, Jugosloveni još jednom nisu. Nije pomogla ni škola sa dva izgubljena finala, oba nakon vođstva, i treći put poklekla je Jugoslavija nakon dobrog starta. Do pobednika i učesnika finala došlo se nakon izvođenja penala (ovoga puta bez novčića ili novog susreta). Nemci su na „penal ruletu“ imali više sreće, baš kao i Čehoslovačka koja je bila srećnija od Holandije. Nako 90 tj. 120 minuta igre bilo je 1:1 a u finale je otišla ekipa iz istočne Evrope. Zanimljivo je da na završnom turniru nijedna utakmica nije rešena nakon 90 minuta igre, jedna je rešena u produžecima a čak tri nakon „kreča“. Jedina u kojoj nije bilo penala bila je utakmica za treće mesto, tu je Holandija u Zagrebu bila bolja od domaćina 3:2, takodje nakon produžetaka. Finale je pripalo ČSSR-u (Čehoslovačkoj) koja je, opet, nakon penala bila bolja od Zapadne Nemačke. I ovoga puta rezultat je bio 2:2 a jačih nerava bili su Čehoslovaci koji su na kraju podigli pehar. Sa te utakmice ostaće zapamćen i puno puta ponavljan u svim krajevima sveta penal koji je izveo Antonjin Panenka, kada je samo podbo loptu  i smestio je iza leđa golmana nemačkog tima.

1980. – domaćin Italija

Drugi put Italija je bila domaćin EP ali ovoga puta nije, kao 12 godina ranije, uspela da se domogne pehara. Drugi put u svojoj istoriji to je pošlo za nogom fudbalerima Zapadne Nemačke. Ovo je bio prvi šampionat koji se igrao po novom modelu, na njemu je učestvovalo osam ekipa, koje su bile podeljene u dve grupe i pobednici grupa igrali su finale a drugoplasirani timovi borili su se za bronzanu medalju. Nemci su u svojoj grupi bili najbolji, savladali su minimalnim rezultatima ČSSR i Holandiju i u poslednjoj utakmici, bez rezultatkog značaja odigrali su bez golova protiv Grčke, dovoljno za prvo mesto i treće uzastopmo finale na EP za Nemačku. Druga je u toj grupi bila ekipa ČSSR koja je imala bolju gol razliku od Holandije. U drugoj grupi, takozvanoj „grupi smrti“, Belgija je došla do prvog mesta pošto je u poslednjoj utakmici grupe odigrala 0:0 protiv domaćina, to joj je bilo dovoljno za finale pošto su Belgijanci imali bolju gol razliku od domaćina. Italija je bila druga a preostala dve mesta u grupi zauzeli su Englezi i Španci. Šta kažete za sastav grupe? U utakmici za treće mesto nakon maratonskog izvođenja penala ČSSR je savladao Italiju. Nakon 120 minuta igre bilo je 1:1, a nakon penala 9:8 za ČSSR.
U finalu Horst Hrubeš je sa dva gola srušio Belgiju. Prvi gol postigao je u 10. minutu a drugi, vredan zlata i pehara, dva minuta pre kraja. U međuvremenu Belgija je golom sa penala stigla do izjednačenja, premalo za slavlje.

1984. – domaćin Francuska

Osam ekipa je odmerilo snage i u Francuskoj koja je po drugi put bila domaćin završnice EP. Francuzi su do tada bili neprimetni na takmičenjima na Starom kontinentu, do tada ih uopšte nije bilo u završnici evropskih prvenstava ali, na domaćem terenu, nošeni fantastičnim Mišelom Platnijem, uspeli su da osvoje zlato. U grupi su redom bili bolji od Danske, Belgije (5:0) i Jugoslavije, drugi su bili Danci koji su bili bolji od Belgijanaca u poslednjem kolu i to nakon preokreta. Za razliku od prethodnog šampionata sada je bilo polufinala. U drugoj grupi, Latino timovi su se našli u završnici. U poslednjem kolu Španija je sa 1:0, dobila aktuenog prvaka Evrope, Zapadnu Nemačku a Portugalija istim rezultatom Rumuniju tako da su se ove dve ekipe našle u polufinalu. Francuzi su nakon produžetaka i u sjajnoj završnici polufinala (postigli su dva gola u drugom produžetku) napravili preoket protiv Portugalije i došli do borbe za pehar a u drugom polufinalu Španija je savlada Dansku tek nakon izvođenja penala tako da su se u finalu i borbi za tron našli prvi put Francuska i Španija koja je već imala pehar u svojim vitrinama, iz 1964. Borbe za treće mesto od 1984. na evropskim šampionatima više nema. U finalu Francuzi sigurni, pobeda od 2:0, bila je dovoljna za veliko slavlje na ulicama Pariza i drugih francuskih gradova. Da li će tako biti i 10. jula ove godine ostaje da vidimo. Inače ovaj šampionat proteko je u znaku Platinija koji je od 14 golova svog tima na turniru postigao čak devet na pet utakmica! To pre, a ni posle njega, nikome nije pošlo za nogom, niko čak ni blizu takvog učinka nije bio.

1988. – domaćin Zapadna Nemačka

Za razliku od prethodnih prvenstava ovo je održano u osam gradova a isto toliko ekipa je učestvovalo na završnom turniru, toliko ih je stiglo na završnu smotru evropskog fudbala ,  dok su ukupno 33 reprezentacije učestvovale u takmičenju. Ovo je bio prvi maksimalno komercijalizovani turnir i može se reći da upravo od tada počinje moderna era evropskih šampionata. 15 utakmica na turniru gledalo je nešto manje od 900 hiljada gledalaca. Stadioni u svih osam gradova gde su se igrale utakmice bili su puni od prvog do poslednjeg meča.
I ovde kao i četiri godine ranije igrane su utakmice u dve grupe, prve dve ekipe izborile su plasman u polufinale i nije bilo susreta za bronzu. U prvoj grupi Zapadna Nemačka i Italija bile su dominantne u odnosu na Španiju i Dansku pa su se našle u samoj završnici, Nemci su imali bolju gol razliku pa su dalje otišli sa prvog mesta. Za protivnike u polufinalu imali su Sovjete i Holanđane. Ove dve selekcije bile su bolje od Irske i Engleske. U poslednjem kolu Holanđani su bili bolji od Iraca i našli su se u polufinalu gde su u neizvesnom meču savladali domaćina 2:1, a SSSR je slavio protiv Italije 2:0.  Finalna utakmica ostala je upamćena po velemajstorskom potezu najboljeg igrača i strelca turnira, Marka van Bastena koji je volejem iz skoro mrtvog ugla savladao Rinata Dasajeva i doneo titulu, prvu za Holandiju.

1992. domaćin Švedska

Ovo prvenstvo će zauvek ostati upisano u analima sportskih nepravdi, ljubitelji fudbala u Srbiji i bivšoj SR Jugoslaviji pamtiće doživotno tu godinu i žaliti što našem timu nije dozvoljeno da nastupa u Skandinaviji. Zbog ratnih dešavanja iz tog perioda na teritoriji SFRJ usledila je zabrana UN koja se odnosila na ekipna takmičenja timova i reprezentacija SRJ. Naše fudbalere to je zateklo bukvalno u avionu, i oni su bili sprečeni da se nađu na PE. Drugoplasirani tim iz naše grupe, Danska, dobio je šansu da nastupi u komšiluku i trijumfalno je okončao taj turnir.
Danci su eliminisali Francusku i Englesku i zajedno sa Šveđanima uspeli su da se nađu u polufinalu, dosta srećno su prošli i ovu fazu a domaćin je bio dominantan u svojoj grupi, izgubio je samo bod ali ni to nije bilo dovoljno da se nađe u borbi za pehar. Šveđane je u polufinalu zaustavila Nemačka, u sjajnoj utakmici sa puno golova slavila je 3:2. Pre toga Nemci su zajedno sa Holanđanima prošli dalje pošto su bili bolji od Škotske i Zajednice nezazavisnih država (deo zamalja bivšeg SSSR). U drugom polufinalu Danska opet uz pomoć Fortune ide dalje, nakon penala eliminisali su aktuelnog prvake Evrope Holandiju. Nakon 120 min bilo je 2:2, a posle penala 5:4 za Skandinavce. U finalu braća Laudrup i ekipa bili su bolji od Nemaca, ovoga puta glatko, bilo je 2:0 i na taj način pehar je otišao u Dansku.

1996. domaćin Engleska

U Engleskoj je viđen novi format takmičenja, učestvovalo je 16 ekipa koje su prvu fazu igrale podeljene u 4 grupe. Nakon toga viđena su četvrtfinala pa borbe za medalje, samim tim bilo je više utakmica na prvenstvu, ujedno i više gledalaca. Utakmice u Engleskoj gledalo je preko milion i 200 hiljada gledalaca. Zanimljivo je da su u završnim utakmicama takmičenja viđeni veoma tvrdi susreti, na sedam koliko ih je bilo od grupa do finala, u čak četiri slučaja penalima je rešeno pitanje pobednika, Finalni meč zlatnim golom  u produžetku a samo dve utakmice završene su nakon 90 min igre, u oba slučaja minimalnom pobedom. Za titulu su se borili Nemci i Česi. Prvi i jedini put na evropskim prvenstvima primenjeno je pravilo zlatnog gola pošto je u finalu nakon regularnog toka bilo 1:1 a onda je Oliver Birof svojim drugim golom u finalu u 95. minutu rešio pitanje pobednika
Titula je otišla u Nemačku, treći i za sada poslednji put. Pre toga u četvrtfinalu Nemačka je pobedila Hrvatsku 2:1 i u polufinalu Englesku nakon penala, pošto u 120 min igre nisu viđeni golovi. Česi su u grupi eliminisali Italiju i Rusiju, bila je to „grupa smrti“ pošto je tu bila i Nemačka, nakon toga savladana je Portugalija 1:0 i u polufinalu nakon penala Francuska 6:5, ni ovde nakon 120 min nije bilo golova. Samo tada primenjeno je pravilo kojim se nakon postignutog gola u produžetku utakmica završava, već na sledećem turniru toga više nije bilo...

2000. – domaćini Belgija i Holandija

Ovo je poslednji kontinentalni šampionat na kome je igrala reprezentacija zemlje u kojoj živimo, a koja je tada nastupala pod nazivom SR Jugoslavija. Ispala je neslavno u četvrtfinalu od jednog od domaćina, Holandije, bilo je 6:1 ali prošla je prvu fazu, izbacila je Norvešku i Sloveniju i bila iza Španije. Takođe, imala je i najboljeg strelca prvenstva Savu Miloševića koji je postigao 5 golova. Od tada, reprezentacije naše zemlje nema na završnom turniru kontinentalnog prvenstva.
Ovaj turnir je imao isti sistem takmičenja kao i prethodni, sa 4x4 ekipe u prvoj fazi, sa četvrtfinalom i polufinalom i bez borbe za treće mesto. Ali je ovo bio prvi turnir sa dve zemlje domaćina, što je kasnije gotovo postalo praksa. Turnir je osvojila reprezentacija Francuske koja je u finalu nakon produžetaka bila bolja od Italije, rezultatom 2:1. Interesantno podatak je, da je istim rezultatom Francuska bila bolja i u polufinalu od Portugalije, opet u produžecima i kolo pre toga od Španije. Italija je na putu do finala bila bolja od Turske, Belgije i Švedske u grupi. Od Rumunije u prvoj fazi borbe za trofej, 2:0, pa zatim od Holandije nakon boljeg izvođenja penala 6:5, u 120 min igre bilo je 0:0. U finalu Francuska se provukla, do produžetaka je došla bukvalno u poslednjim trenucima utakmice, Viltor je u 90. izjednačio na 1:1, anuliravši prednost Italije koju je doneo Delvekio u 55. min finala.  Poslednji gol na prvenstvu viđen je u 103. min, strelac Trezege i to je bio pogodak koji je Francuskoj doneo drugu titulu prvaka Evrope.

2004. domaćin Portugalija

Jedno od najvećih iznenađenja na prvenstvima Evrope može se smatrati osvojena titula Grčke u Portugaliji. Malo ko je pre početka ili u bilo kom narednom kolu davao timu Ota Rehagela bilo kakve šanse za prvaka Evrope. Grci su bili najbolji kada je trebalo, iz kola u kolo igrali su sve bolje i čvršće u odbrani, od prve faze pa do kraja prvenstva nisu primili ni jedan gol. U četvrt, polu i finalu dobijali su rivale identičnim rezultataom, 1:0. A redom su padali Francuska, Češka (u produžecima) i u finalu Portugalija. Ne treba zanemariti ni učinak Helena u grupi. U prvom kolu na otvaranju turnira pobedili su Portugaliju 2:1, pa su odigrali nerešeno sa Španijom i na kraju izgubili od Rusije ali ni to ih nije omelo da se nađu najpre u najboljih osam na turniru a onda i da ga osvoje. Domaćin je nakon grupne faze izbacio Englesku posle penala, u uzbudljivih 120 min bilo je 2:2 a posle penala 6:5 za Portugaliju. Kada su u polufinalu bili bolji od Holandije 2:1 a Grčka od Češke svi su bili ubeđeni da je Portugalija na korak od titule, bila je veliki favorit protiv najvećeg iznenađenja prvenstva. Nepisano pravilo da je nemoguće pobediti istog protivnika dva puta na istom turniru, a Grci su već dobili Portugalce u grupi, niko nije mogao da veruje da će im to poći za rukom još jedanput. Ali, hrabri gosti su sve demantovali, poveli su u finalu u 57. min golom Haristeasa i to vođstvo zadržali su do kraja. Za pobedu, pehar i večnu slavu u svojoj zemlji gde su istog trenutka postali bogovi. Nikad pre, a ni posle toga na EP u fudbalu nije bilo takvog čuda.

2008. domaćini Austrija i Švajcarska

Odavde počinje era „Crvene furije“. Španci su slavili na poslednja dva šampionata a u međuvremenu osvojili su i svetsko prvenstvo, najbolji su bili u Južnoj Africi 2010. Odavde počinje era „Crvene furije“. Španci su slavili na poslednja dva šampionata a u međuvremenu osvojili su i svetsko prvenstvo, najbolji su bili u Južnoj Africi 2010. Španija je došla do druge titule tako što je u prvoj fazi bila bolja od Rusije, Švedske i Grčke, sa maksimalnim brojem poena ušla je u četvrtfinale i tu je imala najveći problem. Tek nakon penala izbacila je Italiju (u regularnom toku 0:0, penalima 4:2). U nastavku turnira u polufinalu pala je Rusija 3:0 a u finalu Nemačka 1:0. Kao i Grci četiri godine ranije, Španci su pre svega čeličnom odbranom osvojili titulu, od grupe do kraja turnira nisu primili gol. Nemačka je na putu do finala slavila protiv Austrije i Poljske a izgubila je od Hrvatske, to je bilo u grupi, nakon toga odigrala je dva super interesantna meča sa Portugalijom i Turskom i oba je dobila sa 3:2. A u finalu je poražena od Španije, golom Toresa u 33.minutu.  
Španci su osvojili i dve pojedinačne titule, David Vilja je bio najbolji strelac a Ćavi najbolji igrač turnira. Zasluženo Španci na tronu.

2012. domaćini Ukrajina i Poljska

Poslednji i još uvek aktuelni prvak Evrope je Španija. Španci su ponovili uspeh sa šampionata koji je igran 4 godine ranije. Prva su reprezentacija koja je odbranila titulu, a u Poljskoj i Ukrajini bili su dominantni. Nikada manje interesantno finale nismo videli. „Furija“ je u finalu razbila Italiju, 4:0. Inače, igrali su Italijani i Španci i duel u grupi, tada je bilo 1:1. Od ove dve selekcije u toj fazi bile su slabije ekipe Hrvatske i Republike Irske. Do finala Italija je bila bolja od Engleske nakon penala, u regularnom toku bilo je 0:0, a u finale ih je odveo Mario Baloteli koji je sa dva gola potopio Nemce, za konačni rezultat 2:1. Španija je u odbranu trona krenula preko Francuske, bilo je 2:0, pa zatim nakon penala eliminisana je Portugalija, bez golova do penala i u finalu već opisanih 4:0. Dakle ni ovoga puta prvak, kao i na prethodna dva finalna turnira nije primio gol, od prve faze do podizanja pehara. Možda upravo to bude odlučujuće i u Francuskoj.




Tekst: Vladimir Maksa (komentator Eurosport-a)